Валентина Златановић-Марковић (1970), дипломирани филолог за српски језик и књижевност, запослена као професор српског језика и књижевности у Ужицу. Бавила се професионалним новинарством. Припрема магистарски рад о духовности у делу Исидоре Секулић. Бави се књижевном критиком , организацијом уметничких програма, писањем поезије и прозе. Њени текстови објављени су у разним зборницима и часописима. Објавила је књигу песама „Ако смо некад знали да волимо“( 2008, Ниш). Члан је Тима за редефинисање и унапређивање културне политике града Ужица. Један је од аутора акредитованог семинара „Школа и јавност“, при републичком Заводу за унапређивање образовања и васпитања. У школи руководи Тимом за културну и јавну делатност. Њени ученици су добитници вредних књижевних награда.
Подршку у уметничком и научном раду дају јој најближи, деца - Теодора и Богдан и супруг Јован.
Зашто?
Знате – дошла бих Вам.
Али...
Зашто – отишли сте?
Зашто – баш тога дана
мога првог бола?
Зашто – трен само покрај мене стајали сте?
Зашто – погледом ме љубили сте?
Зашто - ћутали вечери те зимске смо?
Зашто - вечери те неку чежњу скривали смо?
Зашто – суза ми заблиста кад кренули сте?
Зашто – у сновима мојим волите ме?
Доћи ћу Вам – знајте.
Опет, једне зиме, руске.
Са нежним пахуљама.
Радост
Одлазим
јер никада не кажеш оно што видим да осећаш.
Одлазиш
јер превише је речи у нама које би збуниле осећања.
Хитам ти
да у твом погледу видим како ми се радујеш.
Чекаш ме
да осмехом поздравиш дан у коме си ме срео.
Хитам ти
да у мом погледу откријеш радост када сам са тобом.
Чекаш ме
да бисмо у тишини прославили лепоту нашег сусрета.
Одлазим
јер плашим се да ћеш казати колико ме волиш.
Одлазиш
јер се тако лакше подносе све тишине испуњене љубављу.
Слобода у вртлогу
Ти, сам,
немир си моје наде.
Слике будућих снова
покрећу устрепталу чежњу
наших замагљених погледа.
Угаснуће наше памтим
као тишину
иза које
крик ломи слух.
Ти, сам,
светло си мојих мисли
некада био.
Лет нам је свезао крила.
Велико је
открити
човекову слабост
у доживљају слободе.
Слобода је
прешла људске оквире,
понизила љубав и
склизнула у вртлог.
Залеђени осмех
незрелости
узалуд
гледа у небо.
Све је стало.
Манастир Сретење
Мисао моја живи у брдима пролећа
а безвољност јури кроз пролазност
Живот земни заборавља на милост
светиње те, мириса и распеваног лишћа
Кренух у дан, вече је немир просуло
утве златокриле плаветнилом запловише
облаци сиви кишна поља прекрише
нежно стабло брезе поглед је красило
К'о трвђава стоји у лепоти силној
поздравља живот, Господа слави
Духовни мир монахиња драгих
у пролазност понех сусретања многих
да меку красоту бескрајне љубави
осети сетна душа у песми умилној
Сусрет
Знам да
однекуд познајем то лице
и стас
и глас.
Знам да
стигао је
по одјеку
треперавих звезда
у мом дрхтају.
Знам да је ту
по светлости
која чудесно обасјава
мој длан,
по нежности
јер нам се душе орадосте
када се песмом поздраве.
Знам да је добротом
исклесан
префињен
Њој и музици
предивно одан.
Знам за
мекоту његовог гласа
и када не говори
и када се дарује
брезама
и срнама.
Знам да
однекуд познајем то лице
и стас
и глас.
И сва је лепота
сусрета тог
у песму преточена
да заискри
као бескрај
у његовим очима.
No comments:
Post a Comment