DUSKO RASTOVIC

Ime mi je Dusko Rastovic.
Dolazim iz okoline Novog Sada,tacnije Futoga.
Rodjen sam 8.3.1991.
Od ove godine sam student.

KUKAVICE

Pitaju me kome pisem pesme,

za kim tako ginem

i laskaju mi ko je to tako srecan.

Misle da su to neke Marije i Dunje,Olivere.

Istina je da ja pisem za neke

oci daleke,duboke i ciste,

dodir topao i zagrljaj

u kom si bezbrizan.

Za nekog dalekog ko mozda

i tebi tako pise.

I ne znaju da sam ja sa tim

nekim proziveo vec hiljadu zivota,

i mrzeo ga i voleo,

i stvarno za njim ginuo,

usudio se na najvece gadosti

i jurisao sam na vojsku

za njenu lepotu.

I gitaru sam kupio zbog nje,

eto samo nju ni nakon hiljadu

zivota nisam naucio da sviram.

Ona je ono lice u gomili

sto te krisom pogleda

pa nestane.

Ona je svaka ona

pred koju nisam smeo da stanem

lazuci sebe da cemo se opet sresti.

Ona je jedina

i kukavica kao sto sam i ja,

mozda i sad stoji ispred mene

a ne sme.

OSTANI

Napolju su oblaci navukli

olovne zavese,

kroz zamagljene prozore

svetla gasnu

kao zar pod topotom kise.

Svet se mrzovoljan budi

i uzdahom pocinje da dise.

Pusti ovaj dan da prodje pored nas,

ostani bezbrizna na obali sna,

sklopljenim prstima sakricu te od plime jutra.

Ostani,

i kad oci otvoris

napolju te nase male

uloge igrace drugi.

ostani,za prste platno budi,

tvoj mir i moj je mir,

danas ostani.

ŠTA BI BILO DA JE BILO

Jedna je zvezda zaparala nebo i

nasa je zelja bila mala

spram pogleda sto se smelio

u beskraj,

da ne znamo vremena ni otkucaja.

Bojali smo se tisine a najvise smo cutali,

odsivali smo laz i tim krpili istinu,

obijali da priznamo

samo onako kako mladost to zna.

Al' jutro je stiglo brze no ikad i

sunce ju niklo kao u inat,

nase je letenje trajalo kratko.

Jasno su se po danu

crtali putevi sto se racvaju od nas.

Od tada su godine utisle mnogo mudrosti u celo

i od mnogih sam te posle krio,

al po noci bas kao sto je ta

ne mogu da se ne zapitam "Sta bi bilo da je bilo?"

X

Trazim te u svakom danu.

Pretresam korake i pesme,

strepim da se negde nismo vec sreli,

pod nekom se krosnjom zajedno od kise skrili,

da se nismo mimoisli,

sa pogresnim ljudima otisli

misleci da smo to bili,mi.

Trazim te u tisini.

u letnjoj noci ti skrojim

od vetra dodir,

senke grana stopim u prste,

na mesecu nasvrljam duboke oci.

One sto mi jutro uvek ukrade,

kad sam nadomak spoznaje

kao dah nestanes,

ali znam,bice moja ,kad tad.

I nocas je mesec rasuo kosu,

srebrne vlasi po zemlji leze,

spusti po jednoj nogu bosu,

i nocas dodji da me povedes.