ZELENKOVIC NIKOLA

Zelenković Nikola 13.04.1986. Rođen u Zaječaru, osnovnu i srednju školu završio u Majdanpeku, provodim godinu dana na Filozofskom fakultetu.
Trenutno živim i radim u Banja Luci povremeno hvatajući leptire u Irininim očima.

Mačor u četiri izjutra

Gubim se.

Šelučim sa tuđim ženama.

One su tu

Zbog priče,

Ne shvatajući da

Su reči oruđe

Koje ih

Nekada dovodi

Pod okrilje mog jorgana.

Želja za rečima tada nestaje.

Tada bih samo sedeo

Posmatrajući

Tela,

Na posletku ih uzimajući.

Nema one koju zamišljam.

Negde je drugde.

Provodi se.

Sa drugim

Dane troši.

Nekada zapeče

Sigurnost

da za uzvrat dobija poljubac,

Osmeh,

Noć u postelji.

Cvet.

Dodir.

Ne puno...

Daleko više ludim

Dok kiša dubi po prozoru

Ili kada primetim

Mačora

U

Četiri izjutra

Sa svoje terase

Kako pokušava da se propne

Nad kantu za smeće

U hladnoj novembarskoj noći.

Tada pušim

Buljeći u prozore

Toplih

Domova.

Zamišljam ljude

Koji isti skrivaju,

Njihove žene

Ili muževe...

dok misao za pogledom zamagljenim leti....

Mračni kutak sobe bez televizora

Pregršt teorija .

Govore zbog čega je belo – belo ,

Svetlo – svetlost ,

Mokro – mokro .

Gomila lakrdijaša koji to objašnjavaju .

Ubeđen sam da im je bilo dosadno .

Zamišljam ih žgoljave i bespomoćne

Kako razvlače svoja dupeta

Po krevetima ,

Foteljama

I stolicama .

Sada ja to isto činim

Čitajući o produktima

Njihove dosade .

Razmišljam o tim psiholozima

Kojima je bio potreban psiholog

Ili bar neko ko je umeo živeti

Ne traćeći svoje vreme uzaludno .

Ostavljam knjigu .

Buljim u mrak susedne sobe .

Nazirem pokrivač ,

Pikavce u piksli ...

Otvaram prozor .

Tamo vetar muči lišće ,

Trese sa njega insekte

Koji ne strepe od visine .

Trebao bih pokupiti veš ,

Počinje kiša .

Ustajem odlučno i

Prilazim sudoperi,

Točim čašu vode

I ubijam žeđ,

Okrećem se ,

Ulazim u kupatilo

Otkopčavam šlic

Mokreći po dasci od wc šolje ,

Baš kao što to kiša čini

Po mom vešu ...

Pitalica

Ona stalno pita- da li sam stvarno debela?-

ili, - pogledaj mi stomak, misliš li da sam debela?-

nekada samo odmahnem glavom,nekad uzdahnem

ili prevrnem očima

a ponekad joj kažem ono što želi da čuje

jer mi zaista ne smeta

ni jedan jedini njen gram.

ona stalno pita – da li ti je dosadno?-

ili – da li se smaraš?-

nekad se samo nasmejem,

nekad ostanem ravnodušan zagledan u

dosadni program na televizoru...

a ponekad joj kažem ono što želi da čuje

jer mi zaista ne smeta ni jedan sekund

proveden na kauču.

Ona često pita – zašto samo ćutiš?-

ili – zašto nikada ne pričamo o bitnim stvarima?-

nekad slegnem ramenima,

nekad se pomerim u stranu

menjajući položaj tela

idalje ne progovarajući

jer mi je beskrajno zanimljivo da

iznova slušam ista pitanja postavljena

energijom koja ne posustaje.