OSTOJA GAJIC

Ostoja Gajić, rođen 17. maja 1987. godine u Ključu, Bosna i Hercegovina.
Student italijanskog i srpskog jezika i književnosti pri filološkom fakultetu u Banjoj Luci.
U slobodno vrijeme piše pjesme i kratke priče

Дан без дна

О, врло будна бесана ноћи,

пуна од стрепње гласа,

ослушкујеш у немој самоћи,

режање и лавеж паса.

О, врло клета проклета ноћи,

слутиш ми неко зло,

тако црној коб ће ти помоћи,

да разјапиш блатно тло.

О, врло смртно си нокте своје,

зарила у тиху слутњу,

твоји се сати крвљу боје,

страх испуњава минуту.

О, врло рано овог јутра,

прије него што сване сутра,

хоће ли ме у јави ил' сну,

црња од тебе пробудити вијест ?

Падања од надања

Све те клинке с' брдом шминке,

жваћу жваке попут каке,

сукња или панталоне,

данас нема разлике.

Наши момци чашоломци,

све су више фенси шменси,

на пластичном лицу цмок,

о, шта то беше војни рок.

Чувајте те лепоте,

за будуће животе,

мени је добар и овај мој.

И те нове музике,

за мрдање гузице,

свака им рима Хирошима,

хиљадудеветсточетрдесетпет.

Нећу ропску европску,

не нећу црне сватове,

ни балканске ратове,

доста ми је овај мој.

Монумент

Написала си историју у мени,

пуну топовских канонада,

спаљених зграда у дима сени,

поносних мајки, јецаја и јада.

Написала си историју у мени,

борбених песама и палих јунака,

корака у маршу што посташе неми,

и ушеташе у музеј оловних лутака.

Написала си историју у мени,

под голим брдом река крви,

и датум уклесан у стени,

под којом врви у лешини црв.

Написала си историју у мени,

над њом се небеса у црвено боје,

и зато споменик дижем љубави,

јер живот је дала за нас двоје.

Поред пута

И на крају рачуна,

кад се подвуче црта,

збир свега је пучина,

на маслачку у дну врта.

Свирка у мртво

Ухоложа с' уложи у ухо,

чекићем узенгију је млатн'о,

музика је прснула у глухо,

к'о крв у бијело клатно.

И гласови твоји притиснуше главу,

уз наковањ црн и хладан,

удараше тихо и њиховг еха,

остадох и жедан и гладан.

"Обичан човјек у необично вријеме",

уклешите на надгробној плочи,

кад тијело пороби сладуњави дријемеж,

и душа у амбис скочи.

Молитва

Чувам те,

од змајева троглавих,

рушења сна,

од слика вртоглавих,

небског дна.

Чувај ме,

од пјесме сирене,

преријског пса,

од отровне стреле,

чељусти тла.

Маштајмо ноћас,

о бојама гријеха,

играма сијенки,

гласовима смијеха.

Чувајмо стражу,

испод свода дуге,

копљима бојним,

пробадајмо туге.

Запамти само,

правило златно,

шапата глувог,

не чувајмо никад,

једно од другог.

Емигрантски пасош

Прије него што рупиш напријед,

у стампеду незадрживе руље,

осврни се и задржи поглед,

на траговима своје хује.

Осјети смрад што остаде за тобом,

закоровљену траву над дедовим гробом.

О чему ћеш причати дјеци,

кад су те проклели рођени преци?

Пробуди оно мало свијести у себи,

у дугом минуту до поласка воза,

да те мисли прогањале не би,

док гледаш кроз замагљена окна.