DANIJELA CUZOVIC

Danijela Ćuzović, rodjena u Beogradu, 1972. gde i danas živi, radi i piše.

Entoni Perkins i sivi džemper

Za početak sukoba

ti si lepi mornar na ostrvu prinudnog incesta,

jednoj devojci si vitez

koji pokušava da je otrgne od rakije.

Za prijatelje si Entoni Perkins

dok šeta kroz psiho,

a za mene tvoj sivi džemper može da dočara

svetonazor naše izgubljene generacije,

oštrih, ali otmenih empatija.

Sa tobom ću se čuditi skamenjenom besmislu,

kao pijana, neću nestati,

ako sam gej, beskrajno ću te moliti,

kao filmsku divu nećeš me poseći,

ako te neko vuče za rukav to ću se ja glupirati,

a ako me pomeneš u bajci

poljubiću te u taj dan,

poljubiću te u vrat,

široka je ranfla od sivog džempera,

snažne ruke podignute uvis,

nešto objašnjavaš.

Jer između neke dve kiše

smetale su mi sve priče

u kojima me nema.

To nije bilo dovoljno da naslutim

uzaludnost otimanja.

Kad tad ubiće me tuga tvojih likova,

pa ti si Entoni,

suludost analogija.

Ubistvo u stepi

Iznova ista priča,

stepa,

promene u sitnicama,

moji su vetrovi kapelna pevanja,

a otvoreno pitanje prisustva,

nejasni dodiri,

nejasna pojava.

Ti ne zaboravi da popiješ votku posle ručka,

ne zaboravi da dočekaš veče

onako kako znaš,

možda uz Bunjina

i pristavi samovar.

Ja ću lagano doći vozom,

ja ću sve greške da ponavljam,

za grubim stolom

držim lice u vezanim rukama,

slušam o ubicinim podlostima,

merim pristojnost uplitanja,

moje su valjenke spremne na vratima.

Leti vreme,

vreme nije moja uteha.

A da sam tvoj put,

da prepoznam,

unapred da zamišljam.....

Ti okrutnost ne znaš,

tim je bolja izdaja.

A da sam tvoja izmenjena sudbina...

Leti vreme,

vreme nije moja uteha,

zna stepa,

zna mećava

Nema te

Tvoj sako lagano prebačen

preko moje stolice,

i nema te,

ili miris rakije,

a niko je ne pije.

Ja znam da ce te ubiti

briga zbog Rusije,

na dlanu prosute,

ja znam da će te ubiti

još neke stvari

i situacije.

I nema te,

čujem naglo ulećeš

u neke strane rasprave,

nevažne,

zbog tebe obijam

kafane beogradske,

zbog tebe preturam

boeme slomljene.

I umesto da držiš

svet u rukama

i mirise u džepovima,

ti ideš popucalim putevima,

i moje se zore završavaju

moskovskim pesmama,

i nekim maglama,

da me niko ko zove

ne doziva.

Apatija

Stolica za ljuljanje

i zavesa večno lebdi

zbog promaje.

Kod tebe su skrivene loše godine.

Pričaš o ljubavima

koje su te izmenile.

Meni je krivo što nisam inspiracija,

ali mi ništa drugo na pamet ne pada.

Zoveš me u grad sjajnog provoda,

rock n roll-a u vetrovima,

da nam se u lice unose

zaboravljeni mirisi neke obale.

Zoveš na ushićenje samog vazduha,

da nam se svidja neki akcenat.

Teška je moja apatija.

Odvajam stare fotografije.

Kažem ne vrede skrivene godine,

jer su neke spone zauvek nestale,

kasno je za moždane disperzije.

Ti ne pričaj o ljubavima koje su te izmenile,

sad,

ne pominji neviđene ulice

jer na jednoj od njih od tuge istopiću se

sve sa pitanjem

o propasti jedne generacije.

Kuća na kaštelu

Preskočio nebitne agende,

paralelni svetovi još postoje

da se u njih umeće,

pregazio tolike jezike

smešao vremena i moguće ishode

da bi pao na poljupce

genijalnost pravdao strastima

neprivlačnost našao ispod tuđeg kamena

uvek zamišljan sa knjigama

široko gorje poslednja stanica

težak logos kao premija

Umoran od svih željnih daljina

našao ime koje neće da se pomera

i baš to ime šetao svuda u mislima

Kuća na kaštelu jedan od svetova

kroz svetove varira broj

neprevedenih pesama

i ljutio se i nije se ljutio

svuda obećana ironija

jedno ime dozivao u nominativu

da niko ga ne ispravlja

tamo gde je pao mrak

pala su i jača pravila.