TANJA KECA

Тања Кеча

Рођена сам у граду на Уни – Бихаћу,13.3.1990.
Објавила сам збирку поезије „ Наша тајна “ у издању Униграфа 2007. и срећна сам јер ми је живот испуњен стиховима.

Остави срце да мирује час...

Остави моје срце да мирује час

и једно пролеће да прође без нас

да увену чежње и увену наде,

да презиме наше баладе

и постану к'о све друге песме-

остави, к'о да дирнут' душа ме твоја не сме.

Остави срце нек' мирује трен

и јесен да прође дуга без нас

да очи не траже кутак наш у граду...

- остави душу да мирује час

и не дај руку, не храни наду.

Остави ми душу ,за векове све,

далеко од своје

нек' пође испод других звезда, тмине и неба

а ја ћу уверити срце да баш тако треба.

И неће плакати душа,

остави ме и не жали-

казаћу јој к'о детету

да неће болети сутра

тај ожиљак мали.

Има дана...

Има дана кад загрли сета

па очи буду плачне к'о у детета,

улице немир носе, сусрети постану бледи...

Има дана кад срце разум не слуша-

дана кад реч к'о хартија похабана вреди

Има дана кад сећање на нас боли,

кад су наши топли погледи убојити мач...

... дана кад је тешко говорити

те глас прекида плач,

и птице песму ћуте- уместо поју

а носим , где год кренем, тугу своју.

Има дана кад фотографије твоје гледам

милујем бело, љупко лице,

дана кад ништа душу не може да згреје:

загрљај, осмех ни пољане у цвету ...

Има дана кад туга уз мој корак верно ходи

па више не ходам по својој вољи, туга ме води.

Одлазио си...

Одлазио си на кратко и чежњу ми будио,

одлазио, враћао се и свак нам се чудио:

како те испраћам, чекам и како ме

милујеш азурним зеницама свога ока

а сијаш у мени к'о сунце с истока.

Одлазио си тек да одеш, прошеташ мало-

а ја сам чекала к'о што и данас чекати знам,

ти си се враћао после кише у загрљај знан,

признавао да си се бесциљно кретао

док познатим улицама к'о туђин си шетао.

Одлазио си некад не говорећи где и куда

а ја ,све време кад ниси био ту, веровах у чуда.

Ти си се враћао к'о што селице дођу с југа,

причао о необичним крајевима тим

и чудесно дугим ноћима, бесаним.

Одлазио си често, твоји су кофери увек били спремни-

некад си одлазио, сећам се, љут

и ја сам тада видела најлепше муње две

нисам те заустављала мислећи к'о увек

вратићеш се- и ти се враћао мени

са најлепшим шапатом који се може рећи жени.