CECA MATIC

Svetlana Bioac-Matić rodjena je u Raški, a živi i stvara u Aleksincu.
Piše poeziju. Pesme su joj prevodjene na španski, nemački, danski, katalnski, francuski, grčki i makedonski jezik.
Objavila dve samostalne zbirke poezije "Kamene stope" (2002. god.) i "Tetovaže duše" (2010.god.) obe u izdanju Centa za kulturu i umetnost iz Aleksdinca.
Zastupljena u nekoliko antologija, zajednickih zbiki i zbornika poezije.

TETOВАЖА ДУШЕ

Сећањем

бојим дане.

Надом

време купујем.

Не штедим осмехе

и

не стидим се суза.

Песак сам

међу прстима

и

камен

кремена.

Твој длан

мера је.

Прођеш ли

мојим мислима

памтићу

твоје трагове.

Тетоважу душе

заборав

не брише.

ВРЕМЕ ТИШИНЕ

Све су нам дужи тренуци ћутања,

низашта више ми немамо речи,

све су болнија, болнија лутања

и туга коју нам време не лечи.

Некад су нам очи говориле више,

додири меки реченице плели,

сад у зеницама станују нам кише,

а на длановима пупољци увели.

Ћутећи тако пролазе нам сати,

док једно другом немамо шта рећи,

а осећам како свако од нас пати...

Ех, кадс би хтело да се на трен врати

оно време кад смо маштали о срећи,

ил бар на тренутак стали ови сати...

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Он је у грудима

сакрио Сунце,

месечином умио

образе,

по улицама

случајне пролазнике

поздравља...

У сновима

реч тражи

Да њима

кише ублажи.

Милоречјем деци

успаванке пише.

Његова реч,

тежа од гранита,

буру стишава.

Кажу:

ЧОВЕК

међу људима!

МОМ ПРИЈАТЕЉУ - ПЕСНИКУ

Одавно смо нас двоје схватили

да свет никад неће

зависити од наших стихова.

За нас на трговима места нема,

а шеталишта млађима препуштамо...

И силазимо са лажних висина

на којима, никада, нисмо ни били.

Слушамо речи непознатих,

из сваке приче,

крадемо нове стихове.

Сваки век има

има сопствене жртвене јарце...

Увек се опрашта онима

који у заносу згреше.

КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА

Прво ме камелеон ошине

храпавим репом.

Из грма невена,

неопрезну,

шарка ме језиком

својим дотакне.

Заболи с леве стране

кичменог стуба...

Одгризем сопствени језик,

па уместо угрушака,

испљунем стихове.

Мелем

за живе ране на срцу.

ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

Рекоше ми

Бог је свемогућ

Ја веровах.

Никад не пузи, рекоше,

ја остах без идеала.

Не помињи име

Бога Господа узалуд

наредише,

ја...занемех.

Поштуј претке своје – учише,

од потомака се склањам.

Крв точих шест дана у земњу суву,

седмог легох да се одморим,

они ми свећу припалише.

Радост ми у очима убише

све вичући: „Не убиј!“

Рекоше ми – не кради

снове ми покрадоше,

не чини прељубу казаше,

љубав ми на крст разапеше...

Туђе не пожели, учише,

ја све поклоних,

Не лажи говорише

лажући ме у очи.

Господе, опрости...

Нисмо ми тебе достојни.