ALEKSANDRA PERIC

Aleksandra Perić je rođena u godini donošenja poslednjeg ustava nepostojeće države SFRJ.

U toj državi glavni grad je bio onaj koji je i sada glavni grad jedne države u nestajanju.
U tom gradu je rođena.
Taj grad i ta država u kojima životari imaju zajednički istorijski sadržalac – bilo je bolje.
Pre dvadeset godina. Toliko je pamćenje služi.

Iako bi volela da kaže: dobro je – i sada, ne veruje u to, pa zato ćuti.
Do skoro je mislila da ima šta da kaže – javno, blogovanjem,
ali je shvatila da je i taj vid izražavanja prevaziđen. Piše i dalje.

Objavljivala je pod nadimkom Retka Zverka.

Omnia

Dragi moj, prekasno je za (p)lutanja

Po obzirnoj opskurnosti reči,

Jer sam prizor na javi ovekoveči

Vrlinu i hrabrost duše pu(š)tanja.

Što iskazati ti mogu, ti već znaš,

Al' sa nemanima i alama se vijaš

I poslednji deo do celine probijaš,

Dok (sa) nestvarnim stvarima robijaš.

Teški su lanci oko vrata, olovni tegovi;

Navike stvaraju, teško ih prihvataš;

One te gone, odbijaju, to shvataš;

Iz daleka pozdravljaju čarobni bregovi.

Praštanje

Ti stajaše na izmagljenom brdu,

Neuhvatljivom mukama,

Nesagledivom rukama,

Odmahujući strahovima krdu.

U dolini pevaše ptice;

Začu se tresak tmine,

Zavrišta dah sušte istine;

U trenu sagledah ti lice.

Kroz zube si procedio jasno:

"Ne, ja ne zaslužujem to."

Zaplakah glasno, jer znah što.

Iskapaše suze, beše kasno.

Sad se kajem, kajem sebe.

Oprosti, slepa sam i survam;

Izvini, ustima se kurvam.

Što je tvoje je do tebe.

Tebi...

Tebi...

Iza neprozirnih velova

Satkanih od dalekih događaja.

Tebi...

Udaljenost je samo predstava

Okupana idejom o prolaznosti.

Tebi...

Oklevaš da (po)kažeš

Ono što ti leži na srcu.

Tebi...

Razum ti pije osobit sok;

Pokušava da ti zaledi krv.

Tebi...

Čekaš da grom te udari;

Da procveta ti limun žut.

Tebi...

U snoviđenjima postojano stojiš;

Sa navalom osećanja se boriš.

Tebi...

Opeglano odelo od opsene nosiš;

Poderan po rubovima prkosiš.

Tebi...

Deklarativno sve (po)znaš;

Suštinski pojma nemaš.

Tebi...

Ja sam tvoje ogledalo!

Šta vidiš u njemu?

Prestrojavanje

Natrag neću, a ne mogu dalje!

Ni dalje, ni bolje, ni gore!

Razjapljena čeljust me šalje!

U koje da se smotam odore?

U svečanome ruhu gamižem,

Da služim sablasnome opitu.

Razodenuta se(be) izdižem,

Od svetlosti bežim u osvitu.

Tek pomislim da sam draga, čila,

Dok čekam sve ono što doći neće.

A sebe sam u sebe sakrila.

Nije vredno – od života veće!

Ko da sve to naslućujem čedno,

Tamo gde besprizorno stojim.

Misli mi govore da sam jedno;

Činim da se sa sobom prebrojim.

Bezimena

Na uzglavlju od kamena

Ćutiš, tajiš, čekaš...

Pogled vrišti preko ramena,

Suvišan si, nekome smetaš.

Kapljica kiše u oku drema;

Topao dah ti magli pogled;

Vršak prsta dodiruje usne.

S jezika tiho curi jed...

Na obrazu mekom titra sena;

Godine otišle borama ispisuješ;

Na čelu stoji ispupčena vena.

Pogano iz dna bića psuješ!

Stisnutih zuba knedle gutaš;

Škrgućeš čeljustima namerno;

Grudi ti štrče, jer srce udaraš,

Srce, koje ti je ostalo verno!

Na uzglavlju od kamena

Ćutiš, tajiš, čekaš...

Pogled vrišti preko ramena,

Suvišan si, nekome smetaš.