ALEKSANDAR TRUDIC

Zovem se Aleksandar Trudić. Rođen sam 13.1.1985. godine u Novom Sadu, u kome sam završio i osnovnu i srednju školu, kao i fakultet- katedra za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Protestantski teološki fakultet. Radio sam u prosveti, kao i u nevladinom sektoru. Aktivista sam nekoliko nevladinih organizacija, nerviraju me nepravde, diskriminacija, siromaštvo i nejednakost šansi. Idealista sam, pun ljubavi prema porodici i prijateljima.

Poeziju pišem već 6 meseci, nikad nisam ni pomislio da ću je zavoleti. Ali, eto, kada ti se ispuni novogodišnja želja, sve je moguće. Čak i kada putuješ. I pevaš.

Trenutno radim kao novinar-honorarac za časopis Revista Tineretea, magazin za mlade na rumunskom jeziku u Pančevu. I učim. Pišem i kratke priče, ali njih malo duže nego poeziju.

Služim se engleskim jezikom. Pasivno znanje nemačkog jezika. Znanje i umeće ljubavi- neograničeno.

Hvala ti što ćutiš

Hvala ti,

hvala ti što ćutiš, jer me čuvaš od najvećeg zla.

Hvala ti.

Hvala ti što ćutiš, jer mi tako bol umanjuješ.

Hvala ti što ćutiš, jer znam da je život zaista čudesan.

Hvala ti što ćutiš jer me okovi drže da budem priseban,

da budem svoj, a ipak i u tunelu tuge.

Hvala ti.

Zaista ti hvala jer nemam reči za oprost sebi.

Imam za veliku Reč koja oprost mora da mi da.

Hvala ti. Hvala ti jer si me podsetio kako se plače.

Hvala ti što tu tajnu nikome ne govoriš.

Hvala ti.

Od srca ti beskrajno hvala.

Ko si ti, kada te zaista niko ne vidi?

Umem da maštam. Umem da volim i da budem voljen. Kako si? Ja sam dobro i želim ti isto.

Nisam znao da sam to što jesam. Kako? Pa tako što sam spoznao ono zbog čega sam prolivao suze.

Nisam se nadao. Zašto? Zato što me počela opasno boleti glava.

Gde si ti? Za mene nisi daleko, već se samo šališ.

Po čemu znam? Uvek sam se potajno nadao drugačijem.

Misliš da si u pravu? Zbog toga što umem, želim da jesi.

Kako se snalaziš? Dobro? Voli i budi voljen, rekli su mi.

Kada sam zamislio istu želju, nisam se nadao ispunjenju. Zašto?

Zato što volim i jesam voljen.

Šta onda želim? Želim da me ne peče, da ne osetim vatru ni toplinu.

Želim da ova pesma bude večna. Kao ti. Kao ja.

Jer to i jesi.

Koliko se znamo? Ne puno.

Nije mi dovoljno? Jeste. Jer sam znao da me boli.

Zašto? To ti ne mogu reći. Jer me boli još više.

Jesi. Ne kriv, ne sam, nego samo jesi.

I to me plaši.

Pričam ovu priču sebi. Ove stihove pišem sebi.

I to me plaši.

Jer to i jesi.

Jesi.

To sam ja

Idem. Požurujem. Ne zastajkujem.

Šta je iza nas? Neka davna prošlost? Dubina ili ponor?

Miriše na nas. Postelja od rubina.

Šta je to? To je misao za nas.

Početak ili kraj? Alfa ili Omega?

Želim. Ne zastajkujem. Požurujem.

Osećam da je početak, a ne kraj.

Ludilo, suze i hod.

Ulica.

Vrata.

Mi.

Šta je to? Kuća od pruća?

Dom je tamo gde ti je dobro, kažu.

Idem.

Miriše na nas.

Ulica.

Vrata.

I mi.