PEKO LALICIC

ЛУДА ИГРА

ИГРАМО СЕ.

ПОИГРАВАМО.

ПОНИЖАВАМО.

ПАДАМО.

И НИШТА НЕ СХВАТАМО.

Очи нам не отварају ни ЛУДЕ ВОДЕ,

ни бројна неприродна лица.

Луда нас игра води

МИМО КРУГОВА ЉУБАВИ,

где свако има СВОЈЕ ЛУДО НЕБО,

ЗАМИШЉЕНЕ ГРАНИЦЕ

и ВРХОВНИКА.

Врх неких је ЦРНО НЕБО и ЦРНИ ПЕТАК,

посебно за корене БУДУЋЕГ –

због кога НЕ ТРЕБА ИГРАТИ

ОВУ ИГРУ !

НА ПРАГУ

На прагу сам онога што ЈУЧЕ КУЋА БЕШЕ .

НА ПРАГУ ДВАДЕСЕТ ПРВОГА ВЕКА .

Уместо лавежа, граје и смеха – ЈЕЗА .

Језа ме дочека .

Спржене траве прекриле главе крвљу окупаних,

а грабљивице черече ЈЕДИНОГ ПЕТЛА

и НЕОГЛАШЕНУ ЗОРУ оних

које не служи ИСТОРИЈСКО ПАМЋЕЊЕ .

Са другога плота спремна за НОВИ ЛЕТ

усправи се БЕЛА ПТИЦА анђеоског лика .

У кљуну јој МАСЛИНОВА ГРАНЧИЦА,

у очима ДОВОЉНО СВЕТЛА .

Довољно за ВЕЛИКИ ЛЕТ.

ОТПОР ЛУДОСТИ

УСТАВЉАМ ЛУДУ ВОДУ

да вир не вири

ватру не распирује

ДА МОСТОВИ НЕ ГОРЕ

да се удави у својој лудости

ДА НЕ ПРЕСАХНЕ ПЕСМА .

ПАЛИМО ВАТРЕ ЉУБАВИ

ЗАЉУБЉЕНИК САМ У ЉУДЕ,

ПТИЦЕ И ВОДЕ

које ме у песме воде.

То сам и јуче знао,

зато сам и певао.

ЗАТО И ПЕВАМ.

Но, ипак се питам ко сам

и ко су они којима је данас то важно,

и знају ли зашто им је важно?!

До јуче бејасмо НЕКО,

а везиваше нас ЉУБАВ, песма и много шта.

Данас је видљива ЗАБЛУДА,

а ми смо постали НИКО,

НЕ ЗНАМ КО и

НЕ ЗНАМ ШТА –

достојна н е г а ц и ј а ч о в е к а.

Такви ни себе нисмо достојни. Сувишни смо

све док долазнике не дочекују песма и нада,

док палимо ватре које НИСУ ВАТРЕ ЉУБАВИ.