SLAVISA KRSTIC

Славиша Крстић (Београд, 1970.) живи у Смедеревској Паланци; пише песме, приче, путописе и есеје. Добитник тринаест награда у овим областима. Око стотину рукописа објавио у разним зборницима и часописима.

Збирке песама:

''Гонет'' (Самостално издање, Смедеревска Паланка, 1997.)

''Путоплет'' (Српска Књига, Рума, 2005.)

''Свество'' (Књижевни клуб ''Бранко Миљковић'', Књажевац, 2007.)

''Језик жеђи'' (заједно са збирком ''Тренутак цвета'' Саше Угринића; Дом културе, Ивањица, 2007.)

О ПЛАВОМ У ЉУБАВИ

На најголубијем делу твог тела

склапамо уговор. Нећеш ли моћи заборавити

додир псалма са оштром бојом мастила

које рађајући се најзад постаје реч молитве за тебе,

нећеш ли моћи, ако не пре, пергаментом твоје суштине?

Памти ли папир речи или то чинимо ми

којима очи шара преписујући се на брда, долине, шуме? Плавет,

она нас својим скровиштима голица. Комуницирамо и без изговорене речи

а у нама је, нема. Не познаје начин да избледи.

Није неопходно да упознамо се боље

кад нам се већ душе телима отимају да прославе страст

вечно првог пољупца. Љубе се, једна у другу продирући.

То је небо. Спрема нам место у облацима, да без одеће крвне,

као у мајци зачете тек, угости осмехе нам и стварна бића. Лежаје,

који вртоглаво, док на њима најзад заиста љубав водимо, висинама хитају.

Памти ли папир речи

или их само преписује на наше очи да други из њих чита?

Уобичајености, одвратна постала да миримо се са свим и свачим

одричем те се иако једини начин за преживљавање нудиш,

одричем у замену за оно што би требало да будеш.

наше нешто

нешто је твоје

у теби

нешто је моје

у теби

нешто у теби

тражи своје

у мени

нешто ми не да моје

у себи

нас двоје

приђем, изблиза

поглед ти мерим

то лепо

у речи неће

то лепо

твој лик

или сан то је

зажмурим

не бледи

кад ли ће сан

кад ово јава

докле ли смем да чувам

да твоје у мени

мојим сном спава

зар морам собом

и тамо

да носим твоје

нешто ми не да моје

ОГРЕШЕНОЈ

Вина си.

У својој пространости

пожелела зрно ми.

Одавде

па докле се споје

земља и небо си.

И хтела моје.

Вина си. Да залијеш

водицом обилно.

Да зрим.

Зримо.

Прозиром љубим

по себи лаз

пузавице.

У неопир допупила,

разједрила,

упијаш.

Не пленом бивам,

трофеј не имам.

Ни ти.

Вина си. Невина не.

И преорана

и нађубрена.

И слој за пад

и слој за род.

Горимо

у твом стану

у срцу сунца.

Волиш

са благословом

хијерархије неба.

Зупчаници

у погону свемира

су нам душе

облицима неузнемирене.

У себи имаш ме: вина си.

И ја сам вин.

ПАД У ХОД

Ма како год,

никако гад

И макар кад

напусти код.

И простри сав под

под ход.

Но пад на под

још није

ход у хад.

Нити у крви ране јад.

Ма на рану и јод.

Ни, ма и преко воље, труд

узалуд

да будеш рад

бити род.

Кад будеш био плод

што га заметн'о свод. Тад.

Иначе: ход

и без пада на под

једнако пад у хад.

МЕТАМОРФОЗА

ђаво

у једином облику

крвави

сперматозоид

репато

срце

ч

о

в

е

к