MARIJANA KUZMANOVIC

Marijana Kuzmanović (18), rodjena i živi u Beogradu.
Završila je Sedmu beogradsku gimnaziju. Sprema se za Filološki fakultet.

Piše pesme od svoje dvanaeste godine.

VREME

Staklo puca, pesak teče,

u vazduhu se oseća dim.

Vreme hoda, vreme leči,

možda i sreća ode sa njim?

U izgubljenoj duši više nema puta

već nečija stopa stoji na njoj.

Otisak sudbine po vremenu luta,

sve ostalo je vreme odneLo sa sobom.

Po neproživljenim sećanjima tmina pluta,

ne stojte nad ovom nemom tminom!

U njoj su odLomci pesme, ponor i praznina,

sve ostalo je vreme odnelo sa sobom.

Sadašnjost izmiče i klizi kroz prste,

sada su sve samo stare stvari:

stari razgovori, stara tišina,

sve ostaLo je sećanje-vreme ga pravi.

Staklo je puklo, pesak je pao,

u vazduhu se oseća dim.

Vreme hoda, vreme leči...

al' nekad i sreća ode sa njim.

GDE LI JE MORE ?

Gledam u nebo,

mesecu se divim.

Dostižem visine,

osećam da živim.

Pustinjom hodam.

Gde sam - nije bitno!

Za oči - pravi raj,

za dušu - nešto sitno.

Zeleno nebo,

ljubičaste gore.

Put bez povratka...

Gde li je more ?

Hodam, padam.

Vrištim, borim se!

Ustajem, hodam.

-Stani, odmori se!

Vetar nosi šapat,

drzak, sitan.

Šapat koji nije

i ne sme biti bitan.

Ostavljen u vremenu,

u prostoru, na probu...

Padam u ponor,

dalje - ne mogu.

Vetar nosi boje,

one nisu moje.

Možda čak ni boje

ne žele da postoje ?

Kakvo nam platno

sudbine kroje ?

Pitam se često:

Kakvo je moje ?

Stapam mirise

planine i gore.

Pesak kuca na vrata...

Gde li je more ?

JEDNOM

Jednom je devojčica zakoračila u vodu.

Tihim koracima, prikradajući se poput pera.

Srebrne kapi lepile su joj se za kožu,

bledu i mladu, promrzlu od straha.

Odblesci sunca lebdeli su joj nad glavom

dok se borila da dodje do daha,

da ne izgubi dušu i ne odalji se

od neba, od svitanja.

Do natčulnog i nesaznatljivog.

Tog toplog letnjeg dana izgubila je dah.

Iz voda sam izašla Ja...

sa peskom u očima i mučninom u plućima,

sećajući se samo onoga što mi se nikada nije dogodilo.

ON

Gledam ga. Posmatram iz prikrajka.

On mi je sve, ali nije ništa do:

raspuklo ogledalo,

prazna pakla cigareta,

prolećna ambrozija koja teče kroz vene...

Prepun pene, semenki i šarenih svitanja.

Prožet ponudama koje ne priliče jednoj devojci.

Pun prkosa, upornosti,

histerije i ludila.

Dosadan i lenj,

umetnik i sanjar.

Širim ruke i rasplićem kosu.

Želim da ga dodirnem i udahnem.

Gledam ga.

Želim da ga razumem.

Moj život.