STANISLAVA BAKO - STASA

Stanislava Bako-Staša

• Rođena 09.02.1995, Novi Sad

• krvna grupa AB+

• levakinja (što je verovatno razlog tome što ima izuzetno nečitak rukopis)

• završila osnovnu školu „Heroj Janko Čmelik“ u Staroj Pazovi

• trenutno je druga godina gimnazije „Branko Radičević“ u St. Pazovi

• ljudi kažu da puno filozofira

• puno filozofira

• voli izreke, aforizme, Marfijeve zakone &co, jamice na tuđim obrazima, Basshuntera i bilo koji akcenat engleskog i srpskog jezika koji može da razume

• moto: carpe diem (iskoristi dan) i život nije zdrav još se niko živ iz njega nije izvukao

• mrzi kad je zovu Stanislava

• zovite je Staša

• podržava: osmehe na jedan brk , sarkazam, ironiju, pozitivnu energiju, korišćenje šibica i sve nijanse sive boje

• piše od kada je prvi put uhvatila olovku

• čita bilo gde i bilo šta

• želi da postane bolji slušalac, pažljiviji čovek i (nada se) jednoga dana superstar

PESMA KOJA NIJE ZA TEBE

Posveta: za nekog drugog

Pre nego što se raspišem želim samo da napomenem-ova pesma nije za tebe.

Ovo je jedna najobčinija pesma puna očaja, nestrpljenja i suza..

I nema nikakve veze sa tobom.

Kada bi imala, to bi značilo da ti zvanično priznajem

u kojoj meri utičeš na moje emocije, akcije i reakcije.

Tako da u sledećim redovima ću buncati o tome kako sam neutešna,

kako mi se srce cepa, i kako sam sva u suzama.

Ali želim da znaš da iako ti se tako učini, nijedan red nije za tebe.

Ako pomisliš da je ijedno jedino slovo ovde napisano radi tebe,

kažem da si samo jedan veoma, veoma arogantan gad.

Ali to smo već znali.

Takođe si odvratan, okrutan i ne javljaš mi se...

Ali to nema veze sa ovom pesmom.

Ova pesma ima veze sa mojim unutrašnjim nezadovoljstvom.

Ako priznam da si ti uzrok mog unutrašnjeg nezadovoljstva-ugasila sam.

Jer i sad se jedva držim iznad površine.

Svakim trenom mi je sve teže da dišem i da se borim.

Ali nastavljam.

Ako priznam u kojoj meri ti utičeš na moje disanje,

Počeću previše da se na tebe oslanjam.

I da, na nekoliko trenutaka će mi biti lakše.

Posle tih nekoliko trenutaka ti ćeš nestati.

Pošto znam da si stalno u pokretu i da nećeš uvek biti tu.

Kada ti „oslanjanje“ dosadi -otićićeš.

Ostavićeš me samu.

I biće mi još teže da dišem.

Ne smem to sebi da dozvolim.

I ovako sam sva u rasulu.

Ne smem da očekujem da ćeš me ti popraviti.

Igram na sigurno.

Ti me razumeš.

Zato me shvati kada ponavljam ova pesma je sasvim nevezana ZA tebe.

Nezavisna je OD tebe i nema nikakve veze SA tobom.

I ostani da prisluškuješ koji trenutak duže.

Taj trenutak mi je potreban da shvatim da sam upravo napisala pesmu o tome kako ona nije za tebe.

Ostani u mojoj glavi još koji trenutak i čućeš zvuk rušenja svih mojih odbrambenih zidova, uzdah i jednostavan zaključak:

KOGA JA TO LAŽEM?!

PESMA O SNU

Ležim u krevetu budna kao dan iako je već uveliko noć.

Prevrćem se sa strane nastranu.

Sa stomaka na leđa.

Te mi je vruće, te mi je hladno.

Nikako da jastuk namestim kako treba.

I pored svih gore navedenih nelagodnosti trudim se da držim oči zatvorene.

Dajem šansu snu da me napadne i već smišljam način kako da mu se predam.

Da mu dopustim da kao pauk isplete mrežu tik ispod mojih kapaka i da se povuče tek ujutro.

Nažalost izgleda da danas san nije raspoložen za ratne podvige.

Takođe, večeras mu ni pletenje mu ne ide od ruke.

Paukova nit bi trebalo da nadjača nik čelika za 20 puta.

Ali svejedno san tako zabušava da sa lakoćom otvaram oči.

Um i telo mi mole i preklinju.

Plaču od očajanja.

Treba im odmor, treba im san.

Želela bih da mogu da uhapsim san,

da ga vežem lisicama za radijator tik pored mog kreveta,

da ga nateram da obavlja svoj posao kako valja.

Ali to ne bi bilo fer jer, ipak...

Ako uhapsim deda Mraza ostala deca će ostati bez poklona.

Plus, san je imaginarna imenica, a to manje- više znači da je neuhvatljiv.

Mada, ako bi bio uvatljiv mislim da bi bio kao šećerna vata.

Zanimljivo izgleda, ceo je pufnast i šaren, sladak i lepljiv.

I iznenađujuće ukusan, zapravo.

Ali san nije ni približno toliko prijatan kada pokušavaš da ga materijalizuješ!

Dok čekaš da dođe i obavi svoju magiju... POSEBNO KAD KASNI, ne postoji gora stvar.

Ali dok spavaš, nema ničeg boljeg.

Ali elem, pošto sna nema nigde na vidiku pridružujem se svojoj duši i umu u plaču i molitvi da me san već jednom poseti.

Ali san ostaje veran svom najnovijem buntu.

Svojoj urođenoj uvredljivosti i iznenađujućoj hirovitosti.

Plačem, molim, preklinjem: „ Molim te, ajde dođi, makar bio noćna mora. Nedostaješ mi. Trebam te.“

Suznih očiju i umorne duše ustajem iz kreveta.

Sedam za sto , palim svetlo, hvatam papir i olovku.

Odlučujem da napišem pesmu o svojoj novonađenoj frustraciji.

Ukrašavam je suzama i neumornim molbama.

Još umornija, vraćam se u svoj krevet i odmah sklapam oči,

već očekujući ponovno nerviranje

i još nekoliko sati bezpotrebnog razmišljanja u krug.

Ali, začudo tonem, ne mogu da otvorim oči i

ulazim u neki drugi svet.

Sanjam....napokon.

Da vam kažem, to se zove arogancija!

Ispada da je bitanga zahtevala pesmu o sebi samo da bi obavila svoj posao!

Smešno.....