MARKO VUCETIC

Marko Vučetić (19), rodjen i živi u Beogradu. Završio je Tehnoart (škola za mašinske i umetničke zanate). Trenutno traži posao i sprema se za fakultet. Piše pesme i kratke priče.

DAN POSLE

Senke se spuštaju

boja se sliva,

umetnik slika

bez trunke papira.

Drveće gori,

ptice lete,

po parku trči

jedno malo dete.

Za njim i majka krvavih stopala,

umetnik slika

al' mu se ne dopada.

Zemlja se trese,

zgrade se ruše,

nećemo doživeti očekivane suše.

Psi zavijaju,

vlada strah,

dok zarežeš olovku - eto ti prah.

Otvara se zemlja,

ljudi idu gore.

Ne postoji odbrana,

mrtvo je i more.

Dole.

Dole idu kule i gradovi.

Dole idu svi naši radovi.

Gore je bogatstvo,

dole je novac.

Dole je krš,

a gore Tvorac.

Umetnik traži zamišljenu boju,

slika po papiru kao po loju.

U ovoj nedovršenoj crvenoj noći

umetnik se pita kada će doći...

Trenutak.

Trenutak pročišćenja

svega što postoji.

Otvara se nebo

al' on se ne boji.

Kroz crvene oblake probadaju zraci,

hvata ga trema,

obuzimaju žmarci.

To je trenutak koji smo svi čekali,

samo najuporniji su dočekali.

Preživeli gledaju.

Umetnik gleda.

Hoće da naslika

al' pogled mu ne da.

Spuštaju se nebeske stepenice,

silazi nam svemoćni Tvorac.

Ljudi bez straha.

Umetnik bez glasa.

Gleda.

Svi gledaju,

niko ne skida pogled.

Nesigurni se pita

zašto nema dvogled?

Iz dubine čujemo palog glas.

Citiram, rekao je na sav glas:

"Spas za utvare iz pakla!"

Lome se zidine.

Lome se poslednja obojena stakla.

Srušila se i poslednja nada

samim silaskom nebeskog gada.

Svi su očaju.

Šta sada da rade?

Dok ih Djavo gleda

utvare već sade.

Seju i šire preostalo zlo.

Mi i dalje stojimo

ali nestalo je tlo.

Čuvari nam daruju okove na rukama,

čeka nas gozba začinjena mukama.

Ljudi se penju uz lažne stepenice,

polako ali sigurno svi se kreću.

Umetnik pali za sebe jednu sveću.

Pognute duše nestaju u mraku,

utvare kuju još jednu novu barku.

Spremaju početak,

gase vatru.

Oni ostaju ovde,

a nama daju kartu

za njihovo gore.

Dan posle...

Nestale su i boje.

GDE JE KRAJ?

Izgubljen u savršenom vremenu,

zaljubljen u promenu svesti,

izolovan od stvarnosti koju gledam,

zaslepljen sjajem kome volim da se predam.

Misli u glavi rone duboko.

Analiza svega

i objektivno oko,

koje zaprepašćeno gleda

previše visoko iznad svih.

Patnja zbog drugih

k'o da nemam odraz,

retko kada primetim

kada zagazim u poraz.

Vozimo se svi

i pored mene sedne istina.

Samo sam došao

i stao na peron.

Ne gledajući na koji peron stao

ušetao u voz i odlutao.

Vožnja traje, ja je volim.

Da li ubrzanja treba da se bojim?

Treba.

Vreme se raspada,

ljude se u haosu gube.

Ne odlazim ja od vas,

ne odlazite vi od mene.

Kako voz ubrzava,

od samih ćemo sebe.

U ovom trenutku kontrola je potrebna,

ali kontrole nema.

Niko ne obraća pažnju,

ne obraćamo ni sami na sebe.

Koliko god uživali u vožnji

sedište nas stalno grebe.

Svesni svega,

nesvesni ničega

iznova i iznova

govorimo:

''Na sledećoj silazim''

ali vožnja traje.

-Na sledećoj silazim...

DUH

Ovde niko nije normalan,

tu nema mesta za nas.

Ceo kug je popunjen,

van kruga je spas.

Iznad sivih oblaka

krije se tajna vremena,

okruzena zaštitom

imaginarnih bedema.

Stojim na vrhu i gledam...

ne pronalazim svrhu!

Ali i nedam

da ona pronadje mene.

Ljudi lutaju,

na sve strane idu.

Neki imaju putanju

pa se oko nje brinu.

Mali ostatak nema,

zato uvek greši,

ipak skuplja mrvice

da se malo uteši.

Oko nas su senke

i po neki ljudi,

na vrhu lebdi duh

koji stalno žudi.