ALEKSANDRA RADOJICIC

Александра Радојичић, рођена 24.јуна 1969.године у Ужицу. Прву књигу мисли и сентенци под називом „Урбани етос“ објављује 2005. године. „Када мислима постане тесно“ 2007. и друго издање 2008.

Са ауторском представом „Let me turn around“ и глумцима - ученицима Медицинске школе из Ужица гостује 2008. на фестивалу СЦ у Загребу, 2009. i 2010. на Палилулској олимпијади културе у Београду и у јуну 2009. у хуманитарној акцији „Буђење доброте и љубави“ у Народном позоришту у Ужицу.

Данас живи и ради у Ужицу.

Apokalipsa

(Dan posle)

U etru tamna tišina,

U pismu jedna štamparska greška.

Na ulici

zgaženo mače.

Česma bez vode

i sumorno nebo.

Pojavila se niotkuda.

Ništa nosila nije.

Bosa joj stopala,

Od hoda okrvavljena.

Bez vremena,

Prazna joj utroba.

Lice koje se ne prepoznaje,

Grad koji je mrtav,

sivilo betona.

Treperavi nemir svetlosti

više ne postoji.

APOCALYPSE

(The Day After)

In the air full of calmness

suddenly there is darkness,

one printing error in a letter,

a kitten rolled over by the car

laying dead on the street.

Tap has no water

and the sky is dark, too.

Here she comes from nowhere,

without carrying anything.

She was bare footed,

full of blood,

timeless,

and above all

empty from inside.

She was nobody,

just one unrecognisable face

in this city full of darkness,

which was dead for sure

and grey stoned, too.

The wild shadows of the lights

are no longer there.

Tvrdjava

Tvrdjava...

Stara,

pusta,

porušena.

Savijaju me zvuci,

Te me zidini pripijaju.

Osluškujem prošlost

kako nebom zemlju pritiska.

Galopiraju konjanici,

gospodare urlikom.

Prašina dodiruje

mačeve isukane...

Bože,

srce mi od nemira

The Castle

The castle...

An old,

empty,

ruined.

While wasted by the sounds,

I am getting closer to the walls.

I am listening to the past

that is pushing the ground down

by the sky.

Riders are on the roads

controlling the noise.

Dust is touching

twisted swords.

Oh, God,

please,

rest my soul.

Translator Vida Nenadić

Pretnja

Čuvajte se, reke, danas,

zbog očiju njegovih ja mogu

i Vas i sve pritoke vaše

iz korita iščupati.

Čuvajte se, polja, danas,

zbog glasa njegovog ja mogu

i Vas i sve klasje vaše

na grudima izneti.

Čuvaj se, nebo, danas

zbog dodira njegovog ja mogu

Tebe, ogromno i plavo,

u rolnu saviti,

pod miškom odneti.

*

Samo ti je jedna ruža na dlanu,

samo ona jednom zamiriše

i samo se jednom

za nju

moliš...

*

Ima jedna reka, što se sliva lagano,

kojoj još niko ime nije dao.

Ima jedno srce,

što kuca sve tiše.

Ima jedna ruža,

što svenu u snegu.

*

U gomili ljudi koja se žučno

raspravljala,

postojala je

Tišina,

Ti

i drhtaji srca mog.

Александра Радојичић прву књигу мисли и сентенци под називом „Урбани етос“ објављује 2005. године. „Када мислима постане тесно“ 2007. и друго издање 2008.

*

Svako delo učinjeno srcem čini u nama jednu vrlinu više.

*

Da li se zaista čovek, skrhan od bola,

može probuditi jednom jači

od svojih nemira?

*

Život ima svoje vreme,

po čijem trajanju se jedino razlikujemo.

Sve ostale razlike činimo sami ili nam to čine drugi.

*

Srećan je samo onaj Čovek koji može da zaboravi.

*

Bio sam bogat,

dok sam imao dušu.

Kada sam je prodao, kupio sam sve.

Sada sam bogalj.

*

Izgubili smo dušu na elektronskom postolju civlizacijskog napretka.

*

Samo voljeni od svojih bližnjih imaju svoju harmoniju,

drugi se za nju moraju boriti.

*

Pojedinačne tuge su velike samo pojedincu,

jer od svoje,

ne vidi kolika je tuga samog

Čoveka.

*

Najveća je nesreća

kada čovek krene za svojim bolom.

*

Čovek se radja milostiv i nastavlja živeti nemilosrdno.

*

Nesrećne sjene na umornom licu nikada nisu dovoljno vidljive za one koji ih

nemaju

*

U nadi,

ljudi još uvek mogu opstati.

U beznadju, polako nestaju.

*

Kako čovek olako uzima prava koja mu ne pripadaju!

*

Naša stvarnost postaje polako iluzorna jer je nemoguće da čovek može toliko biti dušom skučen.