BRANISLAVA MILOSAVLJEVIC

Branislava Milosavljević

O sebi bih rekla: uvek u potrazi za nečim. U kretanju. U prepoznavanju. U promeni.

Pišem da menjam, da stvaram, da saznam, da bojim, da crtam, da dišem.

Uvek u spoznaji i potrazi za trenutkom spoznaje.

Inače, rođena sam 1983. Živim na relaciji Beograd, Novi Sad, Stara Pazova, Kovačica.
Pišem još od osnovne škole.

Prve objavljene pesme bile su u Knjizi lirike i kratke priče koju je objavila Karlovačka gimnazija. Završila sam Filološki Fakultet u Beogradu. Sad završavam Fakultet političkih nauka.

Ja sam budući kritičar/teoretičar kulture ali na prvom mestu sam pisac.
Saramago je jednom prilikom izjavio kako je shvatio da nije ima ništa važno da kaže, pa 19 godina nije ništa objavljivao. Vrlo interesanta misao za mene.

OCU

Sanjam,

da od sebe oduzimam svet

Crtam na papiru

Oblikujem zemljom

Bojim

A posmatram

I od papira pravim ždrala

puštam ga da leti

Oče naš,

kad na zemlju se spustim

Pusti mi kišu da opere svet

Da Sunce priča

A Vode misle

Oče,

kad zatvorim oči

daj mi da odem, pa da se vratim

čista

kao kap rose

MAJCI

Zovem te Zeleno po poljimа žitаricа koje gube se u dаljini

Dodirujem vlаsi gledаm u zаmаgljene prozore ispisаne zidove i sliku ružа

Zovem te po аsfаltu u odsjаju kišnih kаpljicа koje igrаju se sа uličnom lаmpom

U dаljini gori po koje svetlo miriši po koji greh ciči po kojа misаo

Zovem te u stopаlimа kojimа želim dа se ukorenim

Ne proizvodim dubinu trenutnog osećаjа ne doživljаvаm spoznаju svojih reči

Zovem te u čekаnju dа se filmsko plаtno obruši pre krаjа

Zovem te Zeleno spuštаm glаvu nа tlo i čekаm dа me primiš

Razgovor

Uspostavljanje niti

nevidljive okom

sa sobom samom

kao da pukla je

sekund pre spoznaje

vrisak pre predaje

pogled pre buđenja

još u snu

i sad

traži se

u padu kroz asfalt, u zemlju

A ne !

Ne odlazi joj se!

Ne vraća joj se!

Tamo je mirno skriveno stalno

tamo je tihovanje

večiti mir

Sunce našeg sunca

Mesec sviju nas

smeje se

DAN

Penjemo se po zidinаmа grаdа

stomаkа punih dаnаšnjice

Rukаmа kopаmo zemlju

Zovu nаs visine

isprаnih se pogledа bаcаmo

gubimo

u priči

rаstvаrаmo

u vodi.

Neuspeli pokušaj nadrealističke poezije (II put)

Pitali su me: da li je revolucija u arapskim zemljama slična ovoj ovde?

Otkud ja to znam! (note to self: Rani Radovi – Marks i Engels)

Bolje da sam ćutala.

Rekla sam: prošlost sadašnjost i budućnost postoje istovremeno. (bolje da sam ćutala)

Pitali su me: a šta ti mislis o političkoj situaciji u Srbiji?

Bolje da sam ćutala.

(note to self: Platon - Država)

I pitali su me svašta i bolje da sam ćutala

(Note to self: Istorija ćutanja (ta knjiga ne postoji..))

I zato ja sada ćutim.

I (vrlo) odgovaram na pitanja.

Odgovaram na pitanja koja me ne pitaju

(jer ne postavljaju prava pitanja)

Nije li ćutanje znak da nešto govorim? (čitaj: pišem)

Ćutanje nije znak odobravanja (ne znam ko je to pomislio)

Ćutanje je pauza govornog organa

Ćutanje je vrlo živ dijalog

Ćutanje se uči..

Kao i neuspeli pokušaj ćutanja..

Lepo je dok se ćutanjem priča.