MARIJA BOZIC

Marija Božić.

Živim i pišem.

Pesma

Kada si mi prvi put dodirnuo ruku

pomislila sam da mi se utroba cepa

da mi nešto oštro i toplo klizi niz stomak

pa sve do dole

zažmurila sam.

Jer, ponekad sam osetljivija nego obično

i sasvim sam

ni to što sam posle plakala kao kiša

nije pomoglo

da sperem strah sa sebe.

Žmurila sam dugo i mučno.

Volela bih da mogu da se razbacujem

osećanjima po sthovima,

ali istina je ta

da su moje misli sada samo slike

koje se gnezde u mojoj glavi

i da više ništa ne pamtim očima i ušima,

lako se uklapam u mrak i tišinu.

Pesma 2.

Metodom eliminacije

otklanjam osećanja u vezi sa tobom

dok mi ležiš u krilu i žmuriš,

u svojoj pustoši i zamišljenom skladu.

Daleko smo

i to je najduži put koji moram preći,

od tebe do mene.

(Merim rastojanje pomoću linija na dlanu).

A šta da sam ptica?

Možda bismo se sretali kao sad po parkovima

i ti bi mi bacao mrvice

i govorio mi kako sam srećna što imam krila.

Dan po dan vreme curi,

a mi ga merimo mislima.

Visoko, iznad dokova

Raspored linija na tvom dlanu

je raspored mesečevih mena

ceo svemir u tvojoj šaci,

a ja sam samo delić postojanja

što se vuče i kotrlja

po mapi tvoga lica.

Sanjam luke i brodove

tiho komešanje vode.

Visoko, iznad dokova

rudi se nebo.

Mi venemo kao lišće

i rađamo se kao trava

kap po kap san se polako budi.

Tog dana

Tog dana kad smo se rastali

nisam plakala čistila sam orahe majci za tortu.

Nisam plakala ni narednog

ni onog sledećeg

mi dan posle

uglavnom sam učila ili čitala neke časopise.

Tog dana kad smo se rastali

nisam imala sta da stavim u kutiju i zapečatim

spalim ili možda bacim u reku

ništa mi nisi poklonio

čak ni maleni cvet

ili papirić sa nekim stihom

CD s našim pesmama ili tvoju majcu.

Umesto toga slušala sam šuštanje kiše i

zamišljala da je sneg.

Tog dana kad smo se rastali

pronašla sam jednu našu sliku od pre par

meseci

dok još nismo bili zajedno

ali je bila mutna.

Od tog dana kad smo se rastali

nijedne zelene oči nisam dotakla

čak ni oko ponoći

kad se moje muze pretvaraju u zeleno

i kad jftino vino govori iz nas.

Beda poezije

Prostor između dva bića

je prostor između dve stene,

hladan i gord.

Ostalo je beda poezije.

***

Vredi li umreti zbog stiha

nakon pregršt ispevanih pesama.

***

Delim reci na pola jer ne umem da ih skupim u celinu

ustanem

legnem na pod prljav i hladan

zaplacem

s jedne strane lebde one koje mislim

a sa druge one koje umesto njih izgovorim.

Delim stvari na pola

imam pola kosulje i pola majce

pola olovke i pola hartije

i pola delim na pola

pola se vrti u krug

jer celina nema smisla.