Leptir
U kaljavom otisku zemlje
pregazen djonom gorčine
‘mesto ko leptir – k’o larva
trunem!
Od sunca izbledele šare
krila mi postaše garež
nestaje strah, sve manje
migoljim se.
U daljini livada,polena
postajem delić smetlišta,
ispod užarenog, ptica postajem
plen.
Al’ ja sam otrov, ne hrana!
I usmrtiću jato vrana
što ce kljucati mene
prezir njen!
A tada, svaki će delić
k’o sudba da se poseje kljunom!
I šare i krila i uspomene ,zameniće
nebesko runo.
Opet ću leteti u tudjim očima!
Plavo ce prodreti do zrna
a zrno do kljuna I nazad
na cvet.
No comments:
Post a Comment