VALENTINA PETROVIC

Име ми је Валентина Петровић, родом сам из Краљева али већ преко 12 година живим и радим у Атини. По вокацији сам професор музике, радила сам и на Радио станици као Музички уредник, а овде хонорарно пишем за Интернационалне Новине.

Минут до нултог сата

Човече, чујеш ли врисак рањених усана?

То Земља порађа недоношче нафте,

уљаних зеница и блатњавог језика.

Човече, чујеш ли тутањ ослепљених коња?

То Земља урличе и вида киселе ране,

гнојаве јаме слузавог отпада.

Човече, чујеш ли цепање подземних добоша?

То Земља повраћа распале гранате,

оглодале, металне костуре ужареног барута.

Човече, чујеш ли лелек, Човече?

Злокобна појалица најављује погреб.

Видиш ли крваве очи да те виде, о Гњидо,

паразиту на напуклој кожи Земље.

Миришеш ли надолазећу лаву, о Човече?

Слани пепео ти пуни гојазне ноздрве.

Бојиш се, молиш се Богу, јадни бедниче, сад,

када си од трофејног ловца постао плен.

Човече, коју душу мислиш да предаш и ко ће на Небесима смети да је прими?

Човече, е Човече….!!!

Откуп

Устани са окрвављених колена,

дај одмора мало оглодалим коскама,

подигни главу и увуци језик,

одмори уста од љубљења претворних гњида,

среброљубаца и набеђених швалера са Вијагром у џепу.

Дај мало кичме мекушцу,

престани да кривиш олињало тело,

склони шаке са очију и усуди се да

ознојене дланове на поздрав ставиш,

да погледаш у очи себи дубоко а

да ти не срце не пресвисне од страве призора.

Окрени се у полукруг,

истрошени животи гмажу, непрестано снагу губе

док лажне боје лица замазују, бесполна је смрт и болест,

истина и судба, безвредно је злато у

дрвеном ковчегу са покровом цветним.

Престани да дрхћеш и покажи зубе,

загризи до бола упрљане руке,

ископај невешто закопане дугове,

преори лажна обећања и обмане,

не куцај и не тражи, неће ти се дати,

не цвили за самилост јер рибе нема

а ни хлеба, а ти… ни зуба ни стомака немаш да их свариш.

Ерупција

Уплићем ти тела сирена у косу,

миришем заблуделу мисао на

превоју бока, дрхтавим крилима

љубим ти бедра а

неспретно по леђима мапе урезујем.

Осећам врелину узаврелог пулсара,

гори умирућа звезда над твојом струком,

надима се и дахће дијафрагма док

телесни сокови на пипету цуре

и у вир се спајају.

Бесни орао, обесно кљуном кида,

гризе запаљено месо, шири се зеница,

вртлог живог блата пожуде усисава,

све откуцава и

испрекиданог даха заноса стење.

Нудим ти све врхове планина

да их на свој Олимп ставиш,

испуњавам тајанствене шпиље,

термали луде под притиском лаве

и поносно у грчу

се порађају гејзири.