LJILJANA FIJAT

Dr Ljiljana Fijat je rođena 1959. godine u Zrenjaninu.
Diplomirala je 1985. godine na Ekonomskom fakultetu u Subotici, univerzitet u Novom Sadu. Magistrirala je 1997. godine i doktorirala 2010. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
U literarnoj javnosti se pojavljuje od ove, 2011. godine, učešćem na konkursima. Pesme su joj zastupljene u desetak zbornika.

Dobitnik je druge nagrade na konkursima u Soko-banji ("Ljubavna pesma") i Sečnju ("Majci Angelini"), a pesma "Katarina" objavljena je u zborniku "Poeti na dar", u okviru konkursa na koji je pristiglo 1.736 radova.

Živi i radi u Novom Sadu.

Katarina

Živim na Marsu. Ti si na zemljinoj kugli daleko na severu.

Pričam telefonom, a to je isto kao da vičem sa terase

u ovoj eri telelele komunikacija.

Svi se žure, a ne stižu nigde.

Kako je bilo lepo kada smo sporo putovali.

Ideš do telefonske govornice

tri dana ranije da se dogovoriš sa nekim

gde ćete se sresti. Sad samo klikneš,

a on ti kaže da upravo ima strašno intimnu stvar,

na WC-u je.

Ne znam da li bi moderni telefoni funkcionisali

ispod tuša ili na dnu Dunava.

Ti se spremaš na letovanje, menjaš odredište,

svugde te ima u tragovima.

Ja sam tu gde jesam, u ulici Narodnih heroja.

Znao sam kao budala da trčim na more

da bi se sreli za vikend.

Ništa nas nije tada delilo, samo nekoliko kapi vode,

dok smo bežali na patos kada ti cimerka nije bila tu

i kada je sve bilo zeleno, slano i plavo.

Sada samo udaram glavom, tučem, zvonim i zovem:

„Katarina, spasi me.

Primi me u svoju hotelsku sobu, zaključaj vrata za mnom,

posvađaj se sa mužem,

voli me, mene matoru budalu, koja živim

još malo virtuelno.

Postidi se svoje golotinje, stavi šešir na glavu,

oživi i nastani me, budi moj plastenik i đubre moje

smoreno i gadno,

iz kojeg rastu orhideje zbunjene lepotom, zauvek“.

Ljubavna pesma

Rezerve uglja su u tvojim očima, moj Jovane,

sa snagom kamile, sa listom žita u opancima,

dok juriš da me sretneš i zagrliš na šetalištu,

gde se sudaraju vrhovi vetrova i travke ispod bora

na kojima ćemo se ljubiti kao pre Hrista,

ne misleći na drugo, osim na bol koja nas razdire,

jer dugo se nismo videli; na vatru u zubu i u grlu.

Moj Jovane, sa pticom hodalicom na levom ramenu,

pticom što živi u mreži ribara, u konoplji i na čardaku,

pticom trkačicom, plivačicom i rugalicom,

što kao mahnit razastireš ćebe na trave,

koje će nam biti prijatelji i saučesnici

kada budemo prinosili hleb i vino našoj žudnji

i posipali se mrvicama u danu,

koji će mirisati na rađanje i lepo vladanje,

bićeš hvatač prašine i puniti naše stomake bračnim srodstvom i povezanošću; upravljaćeš brodom, bubati naglas, krčiti magle,

dozivati pomoć i bleštati na suncu,

kao vatrena kugla od dragog kamena

kada te sagore moje nozdrve,

kada se zavališ u moje butine i pregrizeš

crnog sokola na tamnom jastuku, izdubljenom kao ogledalo,

u kojem ćeš videti pticu rugalicu kojom si me porobio i prosuo

u mračno i nejasno, opet u iščekivanju gosta najmilijeg, tebe Jovane.

U svilenoj haljini, sa presvetom Bogorodicom utešiteljicom u naručju,

kada se ugase svetla na sva četiri kraja sveta

tražiću te među stanovnicima Zapadne i Istočne obale

jer niko ne ume da me voli kao ti, Jovane,

da mi vezuje kaiš na cipeli i laska mi da sam jedina,

dok se tražimo jednom mesečno,

kada nam zvezde dozvole i ptice nebeske, lanene,

koje izgrevaju i postavljaju se prema istoku do našeg sledećeg susreta.

Majci Angelini

Ti, koja si bila despotica srpska, ispletena od fine pređe,

na čijem licu se nisu mogli videti

tragovi Tvojih nesreća; koja si bila

tako prefinjena i gospodstvena,

požrtvovana i vredna svakog priznanja.

Ti, koja si zadobila čitav svet

ne naudivši svojoj duši

i koja si imala put po meri svog poštenja,

znaj, još uvek se nadamo nekom većem i

boljem životu, a imamo, poput Tebe,

nesanice u kojima rastu senke i ženska stradanja.

Ti, kojoj je Bog dao sve zbog čega

žena može da bude srećna; a u životu koji se

oko Tebe zatvorio kao zamka;

koja nikad nisi izgubila snove i revnost plamena,

a bila si beskućnica, kao i mi vekovima kasnije;

puno puta na životnom raskršću, nesigurna,

kuda da kreneš; znaj, i danas molimo nemilosrdne

da se smiluju, zaglušene krikom sopstvenog očaja,

prognanice od života i vlastitog uma.

Tebe, koja si učila iz „Rajske lestvice“ Jovana Sinajca

i iz svog udesa o onima koji od dima nisu videli sunce;

koja si zbivanja tumačila svojim znanjem

i suzama pokajanja za života oprala

svoju i našu jad i nemoć, ratujući protiv

duhova zlobe, u podnebesju, pitam:

Ima li mira i utočišta za nas koje se opet bojimo života

na putu na kojem se susrećemo sa

prosipanjem krvi istoga roda

prateći, poput Tebe, tragove svojih uspomena?

Tebe, koja si živela u vremenu kad je

bilo lakše ubiti čoveka nego medveda,

koja si disala u molitvi,

sili i brizi duše, nižući svetootačke istine,

pitam, sa ledom u srcu i bolom u grudima,

nenavikla na strah kao na kišu i nisko

nebo u jesen: Kako izdržati ovde, gde zamire

zvuk zvona, u Srbiji koja se ponovo prazni od naroda;

pitam, kao žena nepresušnih suza, gladna vere i nade,

u kojoj nežnost ostavlja najdublje tragove, kako

iznova ne prosipati živote radi koristi tuđih careva i carevina;

kako vratiti snagu u posustale damare?

O, pitam, do kada ćemo, umesto svile,

biti svojih prababa pirevina?