JOVICA ĐURĐIĆ

Jovica Djurdjic (Đurđić),
književnik

51511 MALINSKA, Primorska 8, HR
poezija@mac.com
http://www.jovicadjurdjic.com/
Skype: zeraldina



СУМЊА


Сумња у све, па и мирис цвета,

Зар је дотле дошло у овом часу?
Нека се пробуди савест света,

Прогутаће нас насиље у таласу.


Веровао сам у реч и понеки стих.

Уплашен човек са сенком корача

Како се догодило па напустих

И оно што ми беху со и погача?


Завештавам вам све што је лепо

Задоцнели шум мора, шапат воде

Ко ми је крив што веровах слепо


У то што споро дође, а брже оде.

Јадни у блату, изгрижени сољу,

Не губимо наду док џелати кољу.


15. 4. 2011.


КАД РУКА ЗАСТАНЕ



Рука застала у најлепшем стиху...

У часу као да је минуо век –

Јер, када звезде испуне ноћ тиху,

Како је мали, како ситан човек!


А усред тишине и морског блеска,

Док ми рука мирно лежи на столу,

Само сам суви јасен, можда леска –

Или натруло једро на јарболу.


Па, ипак рука се нагло тргне потом,

Кад ко цвет у врту процвета мисао,

Нови стих залепрша пуним животом.


Жуборе слова, разиграна, густа,

Ко да је сам бог ноћнину збрисао –

Полете речи ко на поља пуста.


22. 5. 2011.






ТРАГ


Ко расцвалих латица пољупца траг,

Беху спустиле усне чулне меке.

О, њему је он леп и сувише драг,

Не би га избрисо ни талас реке.


Леполика девојка, сад већ жена,

Чији осмех као ласта промину,

Једро напупала и обнажена,

Ко хаљину облачи месечину.


Те жудне усне што се знају дати,

Нису више ту да поново дају,

Ал ће још дуго лепо мирисати.


Као отисак на лицу да трају –

И да под мастиљавим небом дана

Још дуго светли сјај њених усана.

5. 7. 2011.


ГАЛЕБ



Тај небески крманош, горе дубоко…

Лежим на плажи наузнак у песку.

Он ми одједном улеће у око –

Донесен ветром у сунчевом блеску.


Тишина затона, сенка маслине,

Учас заплових морем плаве пене.

Небесно лака крила ми се чине,

Док лебдимо високо изнад стене.


Стоји на месту, крилима не миче,

Тај морски хедонист овога часа

Тишину летом ко азбуку сриче.


Ниоткуд звука, трепета ни гласа,

Тек незнатан шум морског таласа

У пенушању слова летње приче.

14. 7. 2011.




КИШНА УСПАВАНКА


Намах омамљен том музиком тихом,

Водених слова шапутавим звуком,

Ко да све бриге однете су руком,

Тад бејах заокупљен само стихом.


Ништа у том трену не беше тише.

Светлеле лепо драге њене очи.

Ветар њихао хаљину кад крочи,

Тајанствена жена са мирисом кише.


Онда свеж и мирисав ветар потом,

Додирну ми лице уснама меким,

Озареног светлошћу и лепотом,


Успавао ме тај чаробни шумор,

Неким сећањeм веома далеким

Као да је звуком однео умор.



СВИТАК


Додир усне записујем на свитак

И витки ти струк стављам у повесмо,

Рукопис је калиграфски, читак –

Заљубљено ми се осмехујеш песмо.


Стално ме зове сјај твојих усана.

Оне су тако влажне, чулне, меке...

Хаљина мирише на поље лана,

И кроз руке шуме воде далеке.


Мирис мора с пенушањем метвице,

Ноћас проучавам порекло воде –

И с тела скупљам ужарене свице


У страху да танка и ломна не оде.

Пут неба које је руменкасто згасло,

Свако је слово с листином срасло.

10. 7. 2011.




ПИСАЊЕ ПЕСМЕ

Мисли у речи када се згусну,
Пре него што избледе и ископне,
Понекад лако дођу, као у сну,
Распрсну у стихове из опне.
Запретане ко у тајној вежи,
Појаве се однекуд из дубине.
Стих тај што недостаје, где лежи?
Светлом да засја на рубине.
Све се узбурка, запенуша,
У ватри, магновењу, грчу:
Ко трзај жице затрепери душа.
На крају: Мир. Тихи шапат кише.
Гледаш је крхку, ломљиву ко срчу –
Тек откинути цвет што мирише.


НЕБЕСКО ОГЛЕДАЛО


Небо је моје огледало,

Светли атлас трагања.

Оно ми је једино остало,

Трачак неког надања.


Збуњен и уплашен свим

Док корачам или стојим,

Као да нисам жив сасвим

Мада некако постојим.


Немоћан сам снагом ума

Да појмим и спознам –

Шта крије страшна шума.


И чему све ово шта оста?

Одговор просто не знам,

Да идем или кажем доста.

1. 4. 2011.






ИЗЛИШНА УСПОМЕНА


Пресујем комадић лета за успомену.

Мисао у глави сада је сасвим зрела:

Чувати овај трен ватре као опомену,

Звонки жубор речи, као ромор врела.


Загледан ни у шта, на врелом песку,

У сваку кост надире велики страх.

Као у последњем сунчевом блеску,

Са мном гори све и мрви се у прах.


У зрна руши се свет пун ожиљака,

Немоћна у њему моја глава бунца,

Време је лоче, залива смола густа.


С отежалим у души груменом мрака,

Клечим загледан у зеницу сунца –

Ћуте у болу и грчу скамењена уста.

9. 4. 2011.




УПОТРЕБА ЗЛА

Земљама које је бомбардовао НАТО


Сад све око нас је коначно ништа,

Тек као шачица стиснутог мрака.

Изгубљени усред лудог клизишта,

У крви – заљуљаном пољу мака.


Ћутимо сви у болу и немоћи,

Чак и онај што је до јуче викао.

Садa у црној смо од најцрњих ноћи,

Све нас је скупа сам ђаво сликао.


И, ето, нови век тек што отпоче,

Боље да се није ни пробудио,

Шта ли од Човека сад још остаде?


Каљужа га тихо све више лоче,

Узалуд се Човек све досад трудио,

Коначно и то Ч у блато паде.

14/15. 5. 2011.




ШАПУТАВО ВЕЧЕ



У шапутаво вече док је горела

И осећала како лепотом пламти,

Нарастајући као плима врела,

Желела је тај трен да запамти.


Као у некој баршунастој причи,

Блеском лета шуме морски таласи.

На напрсли пупољак тело личи,

Koje се у сопственој ватри гаси.


Зар је могла одолети да не полети,

Тој задоцнелој звезди да се јави,

Устрептала још кајања да се сети?


С кожом дозреле кајсије у трави,

Давала се и узимала истог трена,

У слатком греху слашћу опијена.



ОДВЕЈАНИ МИРИС ЛИПЕ


Свеж и мирисав ветар, зацело

Одвеја с грана расцвале липе

Мирис који уми душу и чело,

Док јунске звезде меко сипе.


Сањиви траг среће на уснама,

За тренутак нас лепотом озари.

Затрепери одједном све у нама,

Kо струне заиграју дамари.


Тихо, с отменошћу витке даме,

Закорачила је из дубине парка.

Да ли је то шум хаљине на ветру


Или волшебно бујање ње саме?

Не бисмо желели да је варка,

Опијени ко пчеле у нектру.



СЕЋАЊЕ


Горело је вече, цветао јун

Сав разливен у липовом цвету.

Скривали нас бог, гуштер и жбун,

Предане телом и срцем лету.


На рукама, обалама реке,

Рече: Молим те, не реци ником!

Миле слике лепе и далеке...

Тад бејах јелен оснажен риком.


Липа се миром лила у око,

Све беше устрептало и свето,

И љуљао се чун тела жестоко,


Пловећи сам у август и лето.

Ми заливени зеленим муком

И међу звезде метнути руком.

16. 5. 2011.