IVANA KULPINAC CREPULJA

Ivana Kulpinac Crepulja je rođena u Rumi, 1982. godine, gde je završila Gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu
U Istraživačkoj stanici Petnica bavila se lingvistikom, gde je, sa nepunih 18 godina, objavila dva istraživačka rada Poštapalice u jeziku škole (diskurs analiza, stilistika, pragmatika) i Konverzacijske maksime u informativnim emisijama (medijska i govorna manipulacija, psiho-lingvistika).
U slobodno vreme piše pesme i kratke misli objavljene na http://ivana-kulpinac.blogspot.com/ a u pripremi je prva zbirka pesama Anđele moj i prvi roman Grofica.

Sjaj u nama

Ako oslušneš tih šapat koji Ti mirisna, prolećna kiša nosi,

Ili poželiš milu, prijatnu toplinu sunčevih zraka,

Ako osetiš nežan, blag dodir vetra u kosi,

Ili ugledaš mesečevu svetlost iz dubine mraka…

Pronaći ću način da Ti prevedem šapat kiše,

Da Ti približim najdivniju sunca toplinu,

Pronaći ću način da vetar dune još nežnije, još više,

Da mesečeva svetlost pruži duši tvojoj milinu.

Čuješ li blažen, lagan šapat kapi kiše?

Osetiš li toplotu blistavog sunca u grudima,

Nežan dodir vetra na vratu, dok brezu lagano njiše?

Vidiš li mesečevu svetlost, nevidljivu svima?

I kada kiša pada i nikako da stane,

I kada sunčev sjaj blista danima,

I kada vetar duva povijajući brezove grane,

I kada mesec zablista u nama samima.

Ceo svet neka živi u Tvojim očima, sjajan kao kap kiše.

Sva sreća neka blista u Tvojim mislima, topla kao sunčev zrak.

Radost neka Te miluje, kao dodir vetra koji duva još nežnije, još više.

Nežnost neka spava u Tvojim grudima, mirna, kao mesec kad osvetli mrak.

A moj šapat biće u kapima kiše, da Ti prenese svaku moju misao,

I moja toplina u sunčevom zraku, da Te ugreje u hladnim danima,

I moj dodir u dodiru vetra, da Ti pruži odgovor i da smisao,

I moja duša u mesečevom sjaju u mraku, sjaju u nama samima.

Volim Te Anđele

Anđele moj, pred Tobom dušu otvaram svoju.

Oprosti što Te ne poljubih poslednji put,

Što ne osetih tada otkucaj srca Tvog i ne dadoh Ti dušu svoju,

Što ne prigrlih Te nežno, uz topao skut.

Na srcu mome živeće večno duša Tvoja.

Tvog oka sjaj, blistaće u oku mom.

Osmeh Tvoj u mojim snovima duginih boja,

Svitaće sa svakom zorom u životu tom.

Anđele moj, nežni, mili, predivni, sjajni,

Najdraža ikono mojih snova,

Obasjaj nebeski svod, učini ga bajnim,

Večno, u slavu Tvoju, neka traje pesma ova!

Ceo život Tvoj otisnut biće na mom dlanu.

Ti večno živećeš u mojoj duši,

Kao boginja u božanskom hramu,

Kao spomen kula, zidana da se nikad ne sruši.

Reke će sve brže i brže teći.

Cvrkut ptica zvučaće kao Tvoj glas.

Al’ tajnu Tvoju nikome nikada neću reći.

Ti si mi jedini božanski spas.

Eh, blistaj, blistaj u mraku tugo moja,

Blistaj sjajem najsjajnije zvezde padalice.

Obasjaj srce koje Te voli, srećo moja,

Samo još jednom, na nebu, da Ti vidim lice.

Pa da Ti kažem koliko Te volim,

Pa da ovaj neopisiv bol ispustim krikom,

Pa da Te čuvam i za Tebe se molim,

Pa da Te vežem za sebe i ne dam Te nikom.

Ulica je bez Tebe mračna i pusta.

Sunce nema onaj nebeski sjaj.

I lažem sve oko sebe, laži teku iz usta,

Lažem jer neću da prihvatam kraj!

Ljubav u meni živeće večno.

Mojim dahom disaćeš Ti.

Krv Tvoja teći će mojim venama tečno,

Kao kad voda ključa, vri.

Anđele moj, pred Tobom otvorih dušu svoju grešnu.

Molim za oprost i osmeh Tvoj blag.

Pomiluj moju dušu neutešnu.

I ostavi za sobom večiti trag...

Zimska noć

Mesec na nebu obasjavao je mračnu noć...

Pahulje su padale igrajući se sa setlošću uličnih lampi...

Snežna belina oslikavala je lepote moć

Ali i hladnoću u isto vreme, koja se retko pamti...

Stajala je kraj prozora, nepomična mahom...

U blistavi mesečev sjaj je gledala.

Disala je plitkim, brzim dahom

I čula samo otkucaje svog srca kojima se predala...

Senkama ju je plašila tama...

Toliko je sve bilo tiho i pusto da je odisalo čudnom silinom...

Srce joj je ispunjavala tuga sama,

Dok su joj misli letele netremice velikom brzinom...

Želela je sa nekim da podeli taj trenutak u tmini...

Želela je da je prođe jeza koja se prožimala duž celog tela...

Želela je da kaže nešto ali reči su nestajale u daljini,

Tišina je sve na šta se ljubav svela...

Želela bih da Ti napišem pesmu

Želela bih da Ti napišem pesmu,

Želela bih ali se plašim.

Dugo je vreme čuvalo

U ladli mojih misli, olovku mog srca.

Dugo su snovi leteli

U sobi mojih želja, na krilima moje duše.

Želela bih da Ti napišem pesmu,

Želela bih ali strepim.

Ruka drhti pred novim iskušenjem,

Krv se ledi pred svežim sećanjem,

Bol u meni nestaje pred Tobom,

Al` se srce ipak plaši novog: „Zbogom“.

Želela bih da Ti napišem pesmu,

Želela bih ali šta reći?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

A osećaš ga u vazduhu?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

A njegove oči vidiš na licu svome?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

Kada su reči tako nemoćne pred njim?

Šta reći nekom kog slabo znaš,

A kao da je večnost proveo kraj tebe

Šta reći nekom?

Šta reći sad

Kad nastade pesma sama od sebe?

Ti si java, a ne san

Ponekad pomislim da si samo san,

Ponekad se zamislim i dugo razmišljam,

Pitam se da li sam i je za tebe san,

Ili java što za ljubav živi?

Pitam se da li ti se srce kad me vidi smiri,

Ili lupa, lupa vrlo bučno tražeći izlazak van?

Da li krv ti teče besomučno

Kad saznaš da sam java, a ne san?

Želim te, kao Sunce moga neba da me greješ.

Da umesto oblaka ispred njega ti se smeješ,

Da me tvoj lik prati svuda,

Da me oči tvoje blago opijaju,

Da ponovo poverujem u ljubavna čuda,

Da me Amorove strelice izubijaju,

Da osetim slatki bol taj,

Slatki bol s usana tvojih,

Da se smešim i verujem da ne postoji kraj,

Jer si Sunce snova mojih,

Jer mi obasjavaš dan,

Jer si java a ne san!