NEMANJA TRBOJEVIC

Nemanja Trbojević

Rodjen sam u Somboru 24.03.1982 godine.

Detinjstvo i ranu mladost proveo sam u Kljajićevu,
a potom sam se preselio u Novi Sad, po upisu studija Srpske književnosti i jezika,
gde sam danas apsolvent, i danas živim, radim i stvaram u predivnom Novom Sadu.

Za sebe volim da kažem da sam zanesenjak, sanjar, raseljenik iz sazvežđa maštanja, izbeglica iz života, nepopravljivi romantik, večno zaljubljen u ljubav, takođe sam i hedonista,
a u krajnjoj liniji, koji umetnik to nije?

Храстова смрт

На старом воденичном путу храст се суши;

Спустио изнемогле гране,ко удовица што спусти у болу руке сред сахране,

Полако копни му вода у души.

Око њега цветова гомиле се смеју,

и звериња разних скупљају се породице,

у даљини људи поља сеју,

ливада-невеста му,у пуном је цвату,

Ал' полако гасне његово храпаво лице

у којем урезано стоји:''Јанко воли Кату''.

Ко ли ће сада чувати сељаке од утвара и вукодлака

Што крећу се овим долом у поноћ саму,

кад млети жито крену?!

Ко сав из страшног сна да се прену,

Срце ми се испуни чудним болом,

зар најјачи од природе чувара први пашће у таму?

Некада је као официр стајао поносито,

Крошње попут звезде сјајне,

Клањало му се сунце и месец и жито,

Кроз векове љубавника чувао је тајне;

Трпео жеге и бујице и циче,направиш ли свиралу од његове гране,чућеш живота многих приче.

Нађеш ли се икада на старом воденичном путу,

нанесе ли те ветар у прадедова мојих крај;

стани мирно на пољане куту,нек' не уплаши те ноћи плаветни сјај;

И ако имаш још за маштање дара,ти ослушни...

чућеш како вила са умирућим стаблом разговара.

Разумљива песма

Треба ми неко,ко ће разумети моју занесеност кад почнем да склапам риме,

Ко ми неће бесомучно дозивати име,док са васионском узвишеном силом

општим,неко коме ћу без и једне речи изушћене,погледом моћи све да

саопштим.

Треба ми неко,ко ме неће са чуђењем гледати,кад из сна га пренем у поноћ,

И узмем га чврсто за руку,и поведем у шуму да са вилама играмо коло и

певамо песме у славу Перуна,сву ноћ.

Треба ми неко,ко ће моћи премостити од свог до мога срца осећања,

Неко ко воли на детињство сећања,коме нису страни гласови у шушњу грања,

Неко ко жели да игра под велом месечине и уме да сања.

Треба ми неко,ко неће замерити ако изненада у плач бризнем,

сетивши се оних који корачају по ивици заборава,ко разумеће ако и у неку

пролазну ствар огрезнем,неко ко истим очима гледа и дива и мрава.

Треба ми неко,да бујицама нежних речи моју љубав распламсава и дражи,

Неко ,ко волеће ме истом мером и у зимски дан и кад цвета цвет ражи.

Неко ко зна ,да онај ко воли,ништа друго сем љубави, за узврат не тражи.

Треба ми неко,ко ће ми и у најбољем тренутку ,и у зло доба загрљај врео

подарити,неко кога није срам да у слабости људској зазове Бога,

Неко,ко ће ме волети и кад почнемо старити,а и после тога.

Сан о оцу

Срео сам оца у сну..чињаше се обасјан сав,

К'о купола цркве пред зору саму,

седесмо на облацима к'о да на чврстом смо тлу,

И чињаше се да очи његове познају у мојој души таму.

Причали смо о детињству,

О сатима проведеним скупа под земље луком,

И чинио се као да опет је од крви и меса,

И као да због нечег му је криво,и да пун је неописивог беса,

Јер не могаше да дохвати ме руком.

Хтедох га загрлити,шапнути му само мени знане земаљске тајне,

И у речи му преточити срца сопственога тугу..

Ал' чим бих кренуо,пуцале би између нас нити,

И он сав,на једном ,претворио би се у дугу.

Довикивасмо се преко небеске провалије

Чињаше се да векови су прошли у нејасној арији тој,

И киша стаде да лије,и лице његово чињаше се од мојега млађе,

Ко да није од растанка нашег,

Прошао година толики број.

Близу растанку нешто ми каза,окрете од мене главу,и нестаде између небеских стаза.

Ал' заборавих шта ми је рекао док враћах се у јаву.