MILKA TOMIC

Milka Tomić,rođena u Staparu 24.05.1932.
Pišem poeziju otkad znam za sebe,večno zanesena rimama i tkanjem stihova.
Bila sam član kluba mladih knjževnika Sombora još u srednjoj školi.

Po završetku srednje škole planska raspodela me je odredila za carinarnicu Ljubljana.

Bila sam vrlo načitana sa osamnaest godina,i svi su me prelepo primili.

Ostala sam tamo oko dve godine,i zbog nostalgije sam tražila premeštaj za carinarnicu Novi Sad,gde sam ostala do kraja službe,i gde danas živim i stvaram.

U Beogradu sam završila višu školu carinski smer,
u Zagrebu visoku školu za vanjsku trgovinu takodje carinski smer i dobila zvanje carinskog inspektora za reviziju i kontrolu robe i dokumenata.

Volim za sebe da kažem da danas nakon svega stojim kao carinik izmedju ljubavi i poezije i izmedju srca i sećanja.

Izbledelo pismo

U jednoj kutiji staroj

gde stoji uspomena po neka

našla sam izbledelo pismo Tvoje,

pisano davno pre pola veka.

Odmah počeše uspomene da se roje.

Mislim zašto je moralo biti tako,i ako smo se voleli neizmerno jako?

Sve je bilo pred nama kao na dlanu,

ali smo ipak sa bolom pošli,svako na svoju stranu...

Ti ubrzo nestade u večnosti,ode ti duša gore.

Ja krenu' u novi život,

da me tuga i suze satiru

i do očaja bole.

Zašto je moralo tako biti

i ako je ljubav toliko jaka?

Sudbina je ipak učinila svoje i rastavila zauvek,

nas dvoje!

Da,to je bilo pre pola veka,

ali je to tu,još uvek u meni,

kao da je to juče bilo.

Čujem te,vidim u prividu nekom,

kao da se meni sve samo snilo,

Ali ipak to je tako bilo.

Izgubljeni dom

Želim da opišem zimu i večernji mir u našem selu

isprekidan od tišine i laveža pasa

i ukus i miris,i sve boje što nigde više ne postoje.

Želela bih,ali ne znam kako.

Želela bih da hodam ulicama snežnim,

dok sneg polako veje i svojim pahuljam nežnim

ne znaš dal plače il' se smeje

dok miluje krošnje

obučene u raskošne bele nošnje.

Želela bih,ali ne znam kako.

Želela bih da uđem u našu kuću,

osvetljenu,tihu i vruću,

u njoj da vidim sve moje,

da im kažem što nisam mogla pre,

da patim,da se kajem,da ih volim sve.

Želela bih,ali ne znam kako.

I tako dok u mislima hodam ulicama sela,

vidim da naše kuće više nema

da tamo druga kuća sad stoji

da tamo nisu više moji.

Želela bih ali ne znam kako.

LJUDI

judi da mi oprostite, ja vas molim .

Želim da znate da vas sve mnogo volim .

Brat je mio ,

koje vere , koje boje bio .

Što pišem o vama odnosi se i na mene .

Želja mi je da misli u nama pokrene .

Neko vas nepoznat moli .

Skinimo se svi goli .

Stanimo pred ogledalo ,

sve o nama reći će nam samo .

Deca su slatka ,mladi su lepi ,

a stari i još stariji ?

Oni su ti koji kroje živote i sudbine sveta .

Kada su se OGLEDALI ,

da li su bar malo progledali ?

Da li znamo neka bića živa ,

na ovoj planeti ,

koja su lepša od nas ?

Da li ta druga bića mogu ,

ubijati svoje i stavljati na jezive muke ,

kao što mogu ljudske ruke ?

Zašto ljudi da ratujemo ,

da našu dragu decu žrtvujemo?.

Raznih vera, crni, žuti, beli,

zločine nismo činiti smeli.

Za sve nas ima dosta na ovoj planeti ,

ne treba jači od slabijeg oteti.

Volite se ljudi ,koje boje ,koje vere bili .

Danas jesmo , sutra ko zna gde smo.

Verni Kosmopolita

Volim što volim

Šta će ove šarene krpice na meni?

Šta će veštačke boje

i lažno zlato i kamenje?

Da li se iza svega krije biće moje?

Ili je to samo neko znamenje?

Ma ne,u meni nešto mnogo sija,

u sebi ja sam jako mlada.

Znam da vas i sebe lažem sada.

Ustvari jesen je u meni već prošla,

i hladna zima i mećava je došla.

Ali iskreno vam kažem,

da ja ipak nisam svesna toga.

Ja vidim u prirodi sve lepote i boje

i nebo i zvezde,i ptice što poje.

Svako veče ja molim Boga,

O!Bože,oproštaj i ljubav,

molim te daj.

Ja nisam svesna,da zaista mora

doći kraj.

Ja volim život,šampanjac,crno vino

i čokoladu,

volim da maštam,da imam nadu.

Volim da grešim i da praštam.

Ja volim.što volim.

Ipak od vas se krijem

iza šarenih krpica i veštačke boje,a

vi vidite u meni zimu,

i ne znate u meni ko je.