ANDREJA PAUNOVIC

Andreja Paunović, rođen 1962 godine u Zemunu – Beograd, otac troje dece. Samostalni preduzetnik i PR Manager (London School og Public Relations). Objavio svoju prvu zbirku poezije ’’... ILI, POSLEDNJA PESMA ZA NJU’’ u izdanju ’’BEOKNJIGE’’ , maja 2011 godine. Zbirka sadrži 101 pesmu, mahom ljubavnih, koje su podeljene u četiri ciklusa.

U pripremi je knjiga neobičnih proznih zapisa pod nazivom ’’KRATKOLOGIJA’’.

KAD ME NE BUDE VIŠE

Kad me ne bude više,

za godina možda sto,

da li cveće ko sad će da miriše,

da li ovo postojaće mesto,

trag moj da li će da traje,

stihovi, možda pesme ove,

misao moja koju reč odaje,

što večnost u pomoć zove.

Voda što zemljom teče,

da li ista će teći bistra,

da li će u neko kao ovo biti veče,

mesečinom obasjana moja bista.

Delo moje da li značiće nekom,

imena moga da li sećaće se ko,

u vremenu tom tako dalekom,

da li mesto za života sam stek’o.

Sunce da li će sjati k’o što danas sija,

Ili će tišina muzika jedina biti,

da li će neko znati kao što sam i ja

najlepše snove budan ponekad sniti.

Da li nad mojim pisaće grobom,

koliko srce moje znalo je da voli,

svi dani što ostavljam za sobom,

sećanja sva moja, ljubavi i boli.

Mene kada ne bude više,

kad utihne jecaj i suza zadnja kane,

da li ostaće neko za mene da diše,

da zaleči sve moje rane.

OGLEDALO

U osvit zore, dok sujeta spava

Pred ogledalo stani, tu istina je prava,

Naglas reci da savest probudiš

Koga to u odrazu svom vidiš.

Ogledaj se dugo, dok na oka dnu

Zaboravljenu ne nađeš istinu

I budi opet Ti, istina budi gola

Priznaj, za sobom koliko ostavi bola.

Zbog preljuba, pohlepe i bestidnih laži

Iskreno se pokaj, oproštaj zatraži

Dok prepoznati se možeš, dok postojiš

Istine nađene, dok još se bojiš.

Osmehni se danu što budi se s tobom,

Pregažene očisti staze, posute zlobom,

Seti se nekad dragih, i njima oprosti,

Ogledalo im daruj, da pronađu milosti.

POSLEDNJA PESMA ZA NJU

Ovo je poslednja pesma za nju...

Dok snage još imam

Dok sam u stanju

Dok se ne predam...

Pustiću pesmi da kaže

Oproštajne teške reči

Jer pesma ne laže

Ne moli, ne kune, ne kleči...

Pesma ne trpi, ćuti, gubi

Svadjom šta će dokazati?

Neće se pesmi zaludno zubi

U usne bolno urezati.

Ni suzu pesma neće da guši,

Ne bi ni dah gubila,

Njen se svet sav ne ruši

Reč suvišna ne bi je ubila.

Još da je naći reči prave

Od istine neskrite, i želje...

Zamrlu ljubav da slave

I priče napuštene postelje.

Ali... nigde reči tih

Ljubav da l' se to ne da?

U bunilu zaglavljen osta stih

Bez smisla... bez reda.

ZNAŠ LI KAKO JE...

Znaš li jedina kako je,

u tišini... sedeti sam...?

Dok suze zalud gase,

Ljubavi neugasli plam,

Dok istina nemila stvara,

Beznađe, žal i sram...

Dok laž uporna guši,

Radosti minulih dana,

Dok vreme zalud leči,

Od otrova i dubokih rana...

Dok noć tugu upija...

Mirisa trag opija...

Dok muk odjekuje...

Srce iščekuje...

Znaš li jedina kako je,

u tišini... sedeti sam...?

NEĆU OPROSTITI

Vama... što sve znate

Što spremni čekate

Jadom tuđim se hranite

Brižno nas branite

Od nas samih

Usana nemih

Od našega srama

Zalivenog suzama...

Suzu ovu neću oprostiti.

Vama... što stida nemate

Što zlo silno spremate

Razdor međ’ nama budite

Nemilo nam sudite

Bez reči ste date

Strahom bi da vladate

Željni moći

Tuđe nemoći...

Suzu njenu neću oprostiti.

Vama... što nade gušite

Snove ne snite rušite

Osmehom vešto lažete

Istinu nikad ne kažete

Gnevni oružjem pretite

Nevinima se svetite

Pogled zalud krijete

Robovi ste sujete...

Suzu moju neću oprostiti.

Vama... pritajenima

Mržnjom naoružanima

Samima i bezdušnima

Oholima i bezgrešnima

Večitim beskućnicima

Besciljnim putnicima

Što ste nas dotukli

U beznađe odvukli...

Pesmu ovu neću oprostiti.