SLAVISA ZDRAVKOVIC

Zdravković Slavisa, rođen 03.05.1989.
Završio Srednju Tehničku školu u Negotinu.
Živi i radi u Beogradu

Otkrovenje

Otkrovenje.

Snazan uticaj prelaska decaka

u razdoblju gneva,buntovnosti,

izrevoltiranog uma.

Skup crnih misli,skup erotskih misli,

skup problema drzave,skup porodicnih problema,

skup novcanih problema...

Bum!

Eksplozija u dnu uma,

psiha razradjuje plan,

dusa ojacava,

krv vri na pomisao o drugoj strani zivota.

Prva i nova greska.

Pospani osmeh,malaksalost,prijatna euforija,

trazenje izgubljenih rajeva.

Blazen da si Gospode,ovo je tako divno,

tako neotkriveno dostignuce.

Svest je zasla dublje,

pomno se posmatraju poduhvati,

ah,vise nista ne smeta.

Zacaran krug prima nove ukucane,

i mi smo jedni od njih.

Ovde su svi prihvaceni,ovde se svi postuju,

svi su isti na lestvici zivota.

Iste tezine,ista razmisljanja,

nasa ista divlja poezija,

zenice,boja lica,pokreti tela.

Sada smo slobodni,

sa devojkama koje su slobodne kao i mi.

Jedna od priča Šeherezade

Ja sam kao leptir,naseljavam se na kratko

i odlazim,

ja sam kao kameleon,menjam boju

i posmatram obe strane nezavisnim ocima,

ja sam kao kafa,zakuvan i popijen,

i kao vetar i kisa,oduvam sve od sebe i polijem sve oko sebe,

cak sam kao tama,privlacim nocne znamenitosti i mracne stvari,

sve me pokrece,jedan glas,jedan ritam,jedan rif,jaka distorzija,

uklapam se svuda na dan i posle isceznem,

trag mi se brise i gubi mi se identitet u mastilu,

ponekad sam nem,gluv,nedodirljiv

jer sva ta pitanja su besmislena,

zivim u filmu,glavni sam akter,

a sve sporedne uloge su besmislene,

ja sam kao kralj u mom svetu,

kao ptica u letu,

ja sam zivot i smrt,nasmejan,nadmen,narcisoidan,

pomalo uspavan,

covek u detetu,dete u coveku,zena u tinejdzeru,sve sam,

usisivac,pomalo lenj,pomalo pokvaren,idiot,pasivan,kulturan,

cudan sam,mio,dobar,ponekad agresivan,

ja sam kao jedna od prica Seherezade.

Moja glad

Izgubio sam se u nedodjiji i sada kopam

zatrpanu rupu

da udahnem svez vazduh

koji ne postoji.

Nisam tu i prosvecene licnosti me ohrabruju recima od svile.

Trebam te,

jako i snazno.

Prospi mi lice

jer ti putujes gde ja nikada

nisam.

Smeh i jos vise od toga,noc u obrijanom mesecu.

Volim te grubo i bez predrasuda.

Znam da znas.

Uzmi ovo sto ti dajem

deo pustih grehova

i zadimljene poljupce.

Da li je za nas to pocetak ili kraj?

Da li sam ja ja?

Cije je ovo mesto?

Grad,ti u obliku pene

koja mi curi niz neobrijano lice,

moja plac i moj trn.

Sada te volim i posmatraj kako to cudesno radim,

ja u obliku celika i ti u obliku pene.

Klizi,klizi,klizi...

Ponovo te molim da se molis za mene,

ponovo te sanjam da bi me sanjala,

ponovo te sanjam da bih te video.

Kakav je ovo osecaj?

Svestan tuge i patnje,ljubavi i tebe.

Da,ja te volim.

Moja glad.