MASA PRIHOTKO

Maša Prihotko, rođena 1980. u Beogradu, živi u Pančevu. Profesor srpske književnosti i jezika.

Objavljivana po zbornicima i časopisima poezije i proze.

Objavljena zbirka poezije Duborod ( kao prvonagrađeni rukopis na konkursu Dani Gordane Todorović, Knjaževac, 2010. )

Pesme Nesanica veka, Nesanica grada i Tašunaljka objavljene su u zbirci Duborod; pesma Ti znaš dobila je prvu nagradu Pjesma u cvatu za najlepšu ljubavnu pesmu u kategoriji Mlade nade pjesništva, na konkursu Ljubav je pjesma najljepša ( Klub umetničkih duša, Mrkonjić-grad, 2011. ); pesma Zavet osvojila je drugu nagradu na konkursu Vojislav Despotov ( Scena svih kreativnih, Novi Sad, 2011. )

Nesanica veka

Danas odvedoše nove.

Juče poveše nas. Vekovi minuše.

Ja zalutah u sanduke gole, nad

senima skučenim u udove sušne.

Budnima, tesni dom kapke svlači,

blaženi odmah, crvenim usniše.

Vrište, vrište tela meseca,

pod njima tučeni kreveti kleče.

Sunce iščupanim jezicima pleše.

Ljudi, ljudi sa rakama pod čelom,

učinite oštrice retkim vodama,

kroz brave istecimo što tiše.

Očevi očiju i sinovi lepih utroba,

utihnite nam šakom belom.

U široke majke, užasom uplivaše.

Žalostan, žalostan Bog uz ljudske skuti,

žalosno ga preklaše, ovde s nama.

Nigde, nikad sna. Meka jama. Ne, ja nisam

sama. Za mnom idu, sve moje smrti.

Nesanica grada

Kameni grad, isušen suncem, okovan u kuli

Vetra, noćas hukom spava, povija se pod

Oštricama Mesečevog glasa, izbodenim bokovima;

Opkoljeni grad, opsednut sablastima nesna,

Zverskim urlicima metala i trupovima

Pobijenih gladi, ove večeri se sklanja od ljudi.

Po prebijanim budoarima,

Polivenih svilom uličnih svetiljki,

Koji senzualno navlače žilavu kožu,

Traži preživele žene i snove,

A nalazi mršavu decu po debelim uglovima.

Luta golim trgovima posečenih prosjaka,

Pokrivenih betonskim bogazima pred

Pucnjima, naletima divljih skakavaca,

U poljima obećanja i lakomih žita.

Sitna divljač je zaplovila ponornicama

Zadovoljstava, dvogubih svetova na

Obrazima naših pragova, u čijim utopljenim

Rumenima žive mrakom probuđeni.

Grad, ostavljen sam sebi, čezne za mirnim

posteljama, zaviruje iza lakih bedema

U kojima leže zgrčene zenice,

Potiljci okrenuti u ravnodušnosti

I tišinama prebacivanjima, po zaturenim

Lagumima tajni i udavljenim vodama,

Po rasutim, bunovnim odrima dece

Koja krikom sanjaju grad.

Kameni grad se noćas sklanja od ljudi.

Ti znaš

Staješ mi u ugao oka

Ugao reza što obezglavljuje ponore glava

U dalekom ponoru moje glave

Vratovi nam rastu

Ti znaš

Čuvam te pod drevnim jezikom

Zarastaju ti kosti pismenom dodira

Pokretima sriču sebe

Tišinom te svlačim do čela vremena

Bora nas nage urezuje

Napolju dan viče Lomi nepca

Čupa reči sa udarenih usana

U sebi sam Tvojim zvukom slušam

Ti znaš da ja znam

Kad budu iskočili

Naši pogledi iz nas kao obesna deca

Ja stajaću puna u zenici praznine

Tad izmislićemo neko sutra

Kao što su večnosti izmišljale nas

Tama nas bistri

Ja znam da ti znaš

Zavet

Moji prijatelji su poklonici trošnog kopna

Karlicom svačijih ulica lube kolone lobanja

Porađa ih jutrom jama večnošću ohlađenog sunca

Sapliću se o tvrde grumene svetlosti i lome svetove

Nedonoščad dana s večeri povijaju prošle postelje

Pokopani pokopani kao nerođeni

Svi moji voljeni nose nežne bolesti na usnama

Kao tajno pronađena imena i odsutnim progovaraju

Uzalud ih dlanovima zovem Svezane reči

Svi moji nezaboravljeni ostavljaju poljupce

Onesvešćene po sobama belog vremena

I svlače se mislima do zaborava začetka

Mene mnoge vode nose paraju mi čelo zelene makaze

Odsečene senke i zaboravljeni dvojnici odbegli likovi

Traže svoja ili tuđa mudra tela zagrljaje uspavanih algi

Spavaju u školjci dna neke udavljene kosti koje su odavno

Zaboravile milovanja mesa rakovi ribe gojeni gubitkom

Nestali nestali i nedovršeni

Izvući ću posustali grad pod talasom bačeni belutak

I zatvorena ulica će me poneti do vrata poput letnjeg splava

Izroniće zvono iz mrtvačkog vira i kazati nam pesmu o nama

Sa mokrih krovova i okupanih prozora skakaćemo duboko u sebe

Prelomljeni lik će nam se punom tišinom uvući pod kožu

Istiniti istiniti i bolni

Ali ako te ikad izgubim preteška reči

Spalite me lako u mojoj ćutljivoj vodi

Tašunaljka

Usni svetlosti dani me izlomiše

I sunčeve seni a ničiji udovi

Pospite moji snovi lovine i zveri

Uho tiho izli naručje još tiše

S večeri sinuće mati bez sebe

Zanjiši se meseče u usnu bledu

Mlečno je vreme rastu mu sati

Tek tepaćemo javom nečijem čedu

Usni debeli valu plavo umori

I sinove lini od ikre i soli pa

Klekni dnom zahvali bremenoj vodi

Cupkaj klicom i ljuspa ti je snena

Sanjaj zrelo seme od oca i zemlje

Usni moja utrobo bez ploda i imena