GORDANA NINKOVIC

Zovem se Ninković Gordana.
Rodjena sam 3. februara 1973. godine u Beogradu, gde sam završila osnovnu i srednju školu i apsolvirala filozofiju na Filozofskom fakultetu.

Objavila sam knjigu "Igroludi" u izdanju Književnog društva Sveti Sava, 1997.
Pesme i priče su mi štampane u raznim književnim časopisima.

Rukopis priča "Kolekcija okrnjenih mozaika" i još nekoliko rukopisa pesama čekaju na objavljivanje.
Radim kao novinar u Novinskoj agenciji Beta u Beogradu.

*

Srce oteklo

sad u obrazu pulsira

Svi mogu da ga vide

kako se crveni

kako boli

I ja s tim srcem

izgledam opasno

ne ružno

Pa tvorče

da li si to hteo da mi poručiš:

Stišaj srce

Sakrij ga koliko možeš

da ga svuda bude

ali da se ni u čemu previše ne ističe

da bi ti stvorenja koja želiš da pripitomiš

jela iz ruke.

*

Mali čovek

bačen medju zvezde

ne razume

te praznine medju njima

te pustoši

Prvo gradi bezbroj kuća

sa bezbroj bezličnih travnjaka

i ružičnjaka

potom svoj svet lovi putevima

čitavom mrežom obavija

sve svoje korake

svoje nade

i kad ne ostane nijedno mesto

za počinak

za smrt

besan

nasumično odabira jednu

osrednju zvezdu i briše je

Tamo gde je ona stajala

sad njegove kosti cere se

Mali čovek

medju drugim zvezdama

još manji je.

*

Krenuti

u nepoznatom pravcu

pomešati se s putevima

petljama nadvožnjacima

i u gledanju silnih prolaznosti

utoliti glad za pričom

za poveravanjem

makar i pogrešnima

za nesvesnim spletkarenjem

Kao da si brdo kraj puta

reka što se prelama sa

horizontom u daljini

ili tek jarak u koji se nerado

survavaju nesrećnici –

venčati se s usudom

ćutke

Dakle

bez objašnjavanja

bez drama koje čekaju da budu odglumljene

bez napora.

*

Nekoliko beličastih senki

nežno položenih preko ruku

Nežno preko mojih proteranih

ruku

preko ruku koje nemaju oslonac

koje mlitavo vise u nekom

tudjem vazduhu

Svet je pun vazduha

ali tudjeg

Gušim se

jer je nekoliko teških senki

palo preko usana

mojih usana punih ranica

Usana koje ne mogu da govore

ne umeju da ćute

Jer je svet pun reči

nekih čudnih jezika

koji omamljuju nespremne

Nekoliko udaraca

ali ne bičem

Nekoliko udaraca tuge

dovoljnih za samo jednu smrt

Smrt koja se sporo prikrada

Polagana smrt jednog ugušenog tudjinca

prekrivenog senkama

Smrt koja se najavljuje i najavljuje

i pre nego što stigne

osvoji sve svetove

Najbolja od svih mogućih smrti

jedina

Jer sve ostale pripadaju drugima:

Jedna neprimetna smrt

od koje se ne umire nikada.

*

Mi

slomljenih strukova

izmišljeni za razbibrigu

i lakomislenosti puka

rado bismo se izvukli nečujno sa zabave

na kojoj ionako nijedno svetlo

nije usmereno ka nama

Mi

čije kosti se lelujaju na vetru

izlepljene od krhotina zlih predaka

ne umemo da prikrijemo očajanje

poluživi i

nesigurni jesmo li ljudi ili predanja

Mi

raštimovani orkestri

u parkovima punim otpadaka

sviramo mehanički kao vergli

Ne slušamo se medjusobno

obuzeti bombama kojima nam je

ispunjena cela utroba i

Umirimo se odjednom

usred stiha

da nam ne promakne

unutrašnja kataklizma

Mi

neizlečivi kolekcionari vlastitih katastrofa.