BRAVARICA TANJA

Bravarica Tanja

Rodjena sam 1967. u Beogradu, gde i danas živim i radim.

Počela sam da pišem krajem 2008. godine i do sada nisam

nigde objavljivala moje radove - sem na blogu.

Pretetražujući po netu naišla sam na ovaj neobičan kulturni

dogadjaj. Dopao mi se i odlučila sam da vam se pridružim.

S.o.u.l.s.

Jedna je duša

ona koja peva

a druga ona

koja tugom sneva

da se smesti.

I plače oko

i plače duša druga

zbog nemoći

da se otrgne

ne – sreći.

„Neću!“ „Ništa!“ „Više!“

Eksplodirala mi hrabrost

na vrhu lastinog repa.

Razbijam dan i

razbacujem sitnice.

Kriva linija usta

menja pravce prostiranja.

Obogaljena suza je ljubi.

Snagom tuge njeni krajevi padaju.

Vetar im razvlači suprotnosti

dok ne postignu ravnotežu

ravnodušnosti i praznine,

sve do preokreta, do: „Neću!“

„Ništa!“ „Više!“ nije isto.

To nisam ja. Voštana je

kriva linija osmeha.

Daj! Probudi me!

To, zaista, nisam ja!

To je samo refleksija sna

preslikana u stvarnost.

Zagrljaj ¿

Kao gusta magla

gusto se oko mene svio

n e ž i v o t.

Jutarnji minuti

otkapljuju nepomični

sa zadrškom beskraja.

Pitam se

Zašto ne nestane ljubav,

kad ne može da se otelotvori

u zagrljaju?

I zašto u dugoj noći

doziva sećanje,

vriskom deteta

nestalog u gužvi?

I…

Sretnu li se duše naše,

m a j k o,

bar ponekad,

iznad duge,

podno horizonta,

tako živog

tvog neživota?

Godišnja doba

Sav si mi kao godišnja doba.

Obučeš se u jesen

pa mene svlačiš

list po list…

dok ne ogolim cela

i onda oko mog tela

plešeš dok kopnim.

Tad zimu navlačiš žurno.

Severcem biješ i kidaš

preostalo granje moje

i halapljivo uzimaš

kao da je tvoje

što ostalo je.

U trenutku se stužiš.

Pa ti teško…

drhtiš od strasti i hladnoće.

I… lagano,

kao što cvet latice otvara,

sunčeve zrake iz sebe sijaš… danima.

Proleće budeš.

Malo kiše i toplote

i sve se, kao pod tepih

zatre – staro,

a novo se budi.

Nova vrelina i milina i…

ja bujam i zelenim.

Rastem kao visibaba ispod snega

i čekam, čekam, čekam…

Da leto vrelo obučeš,

da me tek onda svučeš – celu,

pa da po mom nagom telu – pišeš

priču o nama – usnama.

Sam si...

Koračaš ulicom senki

koje se igraju

stranicama prošlosti.

Drumovi razvlače

tvoje misli

kao testo,

senke ih kovitlaju

poput vira

i raznose kao

prhnuti maslačak.

Sam si! Dozivaju te!

Bežiš im! Sakrivaju se!

Tražiš ih iza urušenih

zidova grada,

u senci maglovitih

maslinjaka,

u tragovima na

horizontu.

Uranjaš prste u penu

dubokih, najdubljih misli.

Stvarnost se dimi.

Našao si ih! Al’ ne čuju se!

Sa njima si! Al’ ne vide se!

Vešto te iz prikrajka

senka talasa

po pramenu kose skvasila,

vreme oprljila, pa zaledila.

Na tren! Rano je!!

Da kasnije ne može biti!!!