Лисица Миле рођен у Кључу 05.08.1986 године.
Тренутно апсолвент на Пољопривредном факултету. Пјесме пише од основне школе.
Данас живи и ради у Бањалуци.
НИЗ УЛИЦУ БАГРЕМОВА
Отишла си низ улицу
замишљена
као да си тражила нешто
неки одговор
нешто
што само твоје срце зна.
Дуго си шетала сама
низ улицу багремова
занесено
као дјете си плесала
падала
и опет
плесала.
тражила си нешто
далеко
горе
негдје у даљини
међу звјездама.
Носило те нешто
док си плесала
по мјесечини
далеко од свега
негдје на крилима сна
опио те мирис
багремова.
Још дуго у ноћ пркосила си
својом игром заспалим бехарима
будила си и успављивала цвјеће
док си неуморно плесала
низ улицу
багремова.
ДОЂИ РОБИЊО МОГ СНА
Дођи робињо моје душе
у сан ми дођи
да бар у сну љубим те
кад на јави ниси ту.
Дођи још ове ноћи
по мјесечини
по калдрми
само дођи.
Дођи низ крошње
крај прозора мојих заплеши
спусти се на крила мојих пожуда
али само у сну
само ноћас
једина.
Дођи кад цврчци засвирају ноте страсти
гази по трави мојих немира
на прстима као балерина крени
робињо мог сна.
ЗАЉУБЉЕНА
Срео сам те крај океана
била си као морска пјена
лагана
заљубљена.
Стајала си у врту љубави
око тебе је бјеснила олуја
као лоше вино
страст ме носила
теби
заљубљена.
Гледала си негдје у даљину
море се купало у цртама твог лица
талог искрене игре таласа
плесао је за тебе
осјети се то у ваздуху
заљубљена.
Тражила си ведрину
да те опије уз море вина
тражила си руке да те понесу
далеко
далеко до дубина
заљубљена.
УСНЕ СУ ТВОЈЕ КАО ВИШЊЕ
Усне су твоје сочне
као вишње
још неубране
скривене
од туђих погледа
црвене и само моје.
Усне су твоје посебне
топле
укусне као вишње
тако лепе
драге
слађе не постоје.
Усне су твоје најљепше
кад су уз усне моје
тад су сочније
топлије
црвеније
са окусом плавог неба.
Усне су твоје само моје
најслађе вишње
неубране
вољене
жељене безброј пута
црвене као боје љубави.
Усне су твоје као сан
чисте као извор рјеке
а опет црвене као вишње
најслађе.
И ништа ме не весели толико
као усне твоје.
СРЕШЋЕМО СЕ ЈЕДНОМ
Једном мораћемо се срести
тад оставићемо трагове на цести
да нас сјете на сусрет тај
а до тад само ме тражи и чекај.
Док будемо тражили једно друго
дуго, дуго
можда данима
мјесецима
годинама
увјек нека те води мојих нада пут
можда нам се судбина и деси
можда
једном
ко зна.
Можда се не пронађемо ни тад
живот је то,
можда смо се већ одавно пронашли
а да то и не знамо
можда.
Данас,
сутра,
јуче,
кораци остају урезани низ цесту
тражим те
а као да ходам у мјесту.
Можда смо се већ и срели
хтјели то или не хтјели
можда
једном
негдје
у пролазу.
Можда си ми тако близу
а тако далеко
тражим те
а можда те је већ пронашао неко
неко чији су трагови остали далеко
од мојих улица
можда.
Јуче сам тражио твој осмјех
у капи росе
у трачку сунца
у врту нада
али без успјеха
ти си осмјехом грејала
другу траву
друге крошње
али онај врт нада
е ту си грејала моју душу
баш као што то чиниш сада.
Можда ми те путеви доведу
данас
сутра
у среду
за годину
или две
нека нада живи
јер она никад не умире.
Можда баш твој осмјех
обасја прозоре моје собе
једном
у свитање
можда баш ти
испуниш једну празнину
жељну љубави
једном кад кораци крену низ цесту
наши кораци
низ нашу цесту
ношени кишом љубави
наше љубави
једном
ко зна
у свитање
у ноћи
можда
једном.
No comments:
Post a Comment