KATARINA NIKOLIC

Katarina Nikolić, rođena 1988 u Opovu. apsolvent dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

U osnovnoj školi pisala za "Dečije novine", u srednjoj za srednjoškolske novine "Haos" i "Dekadent", priče i pesme. Na studijama za književni časopis „Kvartal“ (Pančevo, urednik Vasa Pavković)

Pisac romana "Kazablanka" (2009) ;

Jednu od mnogobrojnih priča izdala je u saradnji sa Vasom Pavkovićem „Leksikon božijih ljudi“

Dobila nagradu za SF priču „Baba iz kućice na drvetu“, online časopis „Helly Cherry“;

Učestvovala na konkursu časopisa „Helly Cherry“ – „ 357. Priča za tren“. Dobitnica druge nagrade za sf priču od tri reči „Androidi napraviše dečaka“ i dobitnica četvrte nagrade za naučno-fantastičnu priču od pet reči „ Mehanički dečak biće ljudima neprijatelj.“

Trenutno ima svoju dramsku školicu za decu od 7 do 12 godina koja je u okviru osnovne škole. Školica je osnovana septemra 2008. Takođe, članovi dramske školice su učestvovali na promociji „Kazablanke“ interpretirajući odlomke iz romana.

Lokomotiva

Živa lokomotiva kroz nebesa jezdi

Al’ nema je u sopstvenoj svesti.

Na mislima svojim gradi ponore slatke

Teskobe i ulične svetiljke pali.

Krila joj lepršaju, u očima plamičak gori

Jezgro joj je potrebno da oseti sanjivi

Trenutak večnosti.

Pozajmiti joj mogu odraz života mi gorkog

I kad obuje cipele sa učkurima sa strane,

Pocepane odore učiniće joj se istinitim

Poželeće samoću da odagna satanu u sebi.

Tući će se sa oblacima, mahaće ludosti.

Hej boginjo plemenitosti, pokloni joj senku

Sigurni oslonac joj pruži

Priznaj joj postojanje...

I prolazeći kroz mračni deo

U magičnoj sferi

Kupi svetski bol, džak svoj puni

I čini stravičan iskorak ka smrti...

Suze kosmosa padaju joj na zarđalo telo

Na mehanički odraz hladnoće...

Kroz kule leti, odžake sa sobom čisti...

Oh koliko je pakosti...

Sumnja je udara o točkove

Ona, neshvaćena, beži...

Nema isposvesti koja je može objasniti

Nema pripovesti koja je može pobuniti

Protiv sebe, nje kamene...

Dodirne li zvezdu, unutrašnjosti će

Učiniti je istom...

Preneće sve što istinski neće

U orbite će položiti svoje snove...

Ideali lome se po nebu neizvesnosti

I izdaće je, ostaviće je

Da pati...

U čekanju će je neko naći

Neko će je mrtvu položiti na zemlju

Neko će je zakopati

Neko se nje neće sećati

Pošto sve u vodu baci,

I gledajući kako talasi joj odnose

Poslednju misao o ljiljanima

Pakao će preplaviti ono što ona čitav život braniše.

Pesma koju baca na lica

Mnogih u čudu koji je gledaše

Krivi putokaze.

U sveopštoj mogućnosti

Izbora nuđenih joj

Ljutim pogledom otklanja zavesu

Sa prednjeg tela nečovečnosti

Zlo prihvata kao svoje.

Ruši gradove, čudovšte jedno,

Ruši dobro u okorelome zlu...

Treska se po kiseoniku

Zaobilazeći prirodu, majčicu joj divnu

Prodire u nesvrstani krug

U idealizam, u nesavladivu kategoriju

Bezimenih tragajući za očitim

Izlivima zagušljivosti...

Nema je, ostala je na sopstevnom tragu

Otišla, pokupila bisere i nesrećno

Započela igru iz koje nikada

Ne izlazi kao pobednik...

Vukući čelične tezge s namerom

Dozvoljava da padnu na me

Da bih prihvatio sve njene sne...

Nostalgija

Noćas sam usamljena senka

Jer su mi svi

Pravci pogrešno napisani.

Kud god da krenem

Plešem u tami.

A hteo bih

Da stignem negde

Da se osećam sigurno.

U svojoj zemlji

U svojoj koži.

I kad bi ovaj sneg

Što pada bio pepeo laži

Stajao bih sa glavom

Ka nebu

I molio, molio da mi

Se ništa ružno ne desi.

Nikuda ja ne idem.

Nikuda.

Prva ljubav

Jednom je rekla da želi da me voli

A toliko mi je smetala ta njena želja.

Hteo sam da me voli, sada, ovde.

Možda je osećala da je i suviše rano,

Ali bilo je odveć kasno.

Sve su mi želje ostale sakrivene,

A moje srce, moje telo- prazno.

Kako bih voleo da je stisnem uz sebe

Da joj šašnem slatke reči utehe

I dam joj ruku.

Pružio bih joj i drugu, samo ako bi htela.

I dok me bolno gleda, kao da me muči

Moje srce hoće da iskoči iz nedra.

Želim da me moli...

Želim da me moli da je uzmem

A ja da je samo gledam

Tu bezobraznicu

Tu lepotu

Moj porok.