DEJAN CANCAREVIC

Dejan Čančarević još je rođen u Pančevu 1975. godine.
Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi 06 (gde je stekao i stepen mastera). Učestvovao je na nekoliko poetskih festivala u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u rodnom gradu.

Objavio je tri zbirke poezije: „Gravitacija”, Narodna knjiga, Beograd, 2005; „1871 (narativnost.patriotizam)”, autorsko izdanje, Pančevo, 2007; „Svakodnevlje”, Škart, edicija Pesničenje, 2009.

ŠETAČ

kroz uske trouglove svetlosti legalno promiče

s n e g ispod prljavih uličnih svetala d e c a

su se raspala na igralištu od radosti i z i m e

s n e g trijumfuje autobusi kasne vozači popizdeli

na razbijene stanice i stranice nečitanih knjiga

sipaju s l o v a u bokale očiju automobili k l i z e sporo

na gumama inercije prodavac kestenja se b r z o ogrće

dimom i nestaje nevrativši k u s u r prolazniku

kroz grane padaju p a h u lj e suđenih očiju

s n e g upija zvuk bes ostavljenost r a z – um

ligu šampiona drugove od piva bunila i ludila

s n e g upija s v e

neko je ostavio ž u t i trag mokrade: piše duboka tačka

do zemlje s i v o koračam na oblaku iz kojeg kaplje crni s n e g

oksimoronski crn kao u oku sa druge strane t e l a

gde čekam tvoje neonske prste da me ožive

u b e l o.

REŠETKASTO

odavno noći neme beskraje posedovanih izraza

Nedeljno klupko nerazmršenih neobaveza

Danima dnevno hodajući melanhol Zuj belih aviona

ka mestima Zuj belih Alkoholsa osim izuzev premda nada

Imaginacija na planeti Skučenoj Svakovrsnim vašarišnostima

Mogućnostima da globus Zavrtim Pre spavanja da izazovem izlazak

Narednog dana na fasadama radničkih Predgrađa napolju istovar

Napolju utovar Neprestana aliteracija penzionera

Revnosno čeka U kičmi verovatno već vruć je gorući grm

Vodom iz rezervoara ideja mogli bismo Ćutati

Pred strahom od hladnih Usana Novo zjapće

bez upoznatih granica Zuje beli tragovi aviona

Zuje Nebo postaje skup plavih polja razmreženih belim

Rešetkama omeđeno prozorom

PONORI

Provodiš nevidljivo mnoge dane

Kraj mene kao da smo neprisutni

Sinod. Pomislio sam ćuteći uz pticu

Na prozoru. Golubovi poezije

Obezglavljeno odleteli su u pastiše.

Više nema poroznih dana za rasipanje citata.

U meni buja svinja veća od oca.

Majke. Boga. Ili alkohola. Preti

Poremećenim disanjem. Kao ispad.

Višak suodnosa. Utrojenost.

A hleb hoću da sam crn od zdravlja.

Zeleni čaj nesna.

Ružičastost znojavog daha.

Tekstualna fiksiranost mesom jezika.

Smeh i tuga deteta.

ODISEJA U NEMIRU

Na granicama realnosti kupljena karta.

Šta bi rekli pingvini?

Pobačaj protiv hladnode teško postaje

Lama u afričkoj savani.

Pobrkali smo programe pritiskanjem

Dugmića oduzeti štakama.

Hladno je kada se ode na pogrešnu stranu

A brod utrobom čekajući obalu.

SADA MOŽEMO DA SE POMIRIMO S GROBOM SVI

A POSLE ĆEMO DA VIDIMO ŠTA ĆEMO

Iskliznule su mi pljuge u tuđe reči I nemam za hleb

da svane u novom danu Samostalno referišem svima

Šta im se našlo u zadatom Dlanu Iako nije dan Došao

po svoje još nema veze Boje su se salile u enformel nagađanja

Ostala je samo muzika za naše glave U glavama

a nema nas I nema Vremena

Dovoljno je izgubljenih već Prošlo halapljivost

Propuštenih Zaradosti gorke i gorostasne gordosti

Znajuće kao ne-radoznalosti Ali prestaće plutanja jer

Pristaćemo Na gutanja spontano od ugašene Jarosti

Tela padaju kao kiša iz sunca Novih rađanja

A planeta kruži Ulegnućima u prostoru

Nekoliko spojenih godina nagađanja I čekanja

Da dokažeš da dosta je Ponavljanja Da Dosta je knjiga

i tumaranja i citiranja i Re-prenemaganja

iako knjige jedine Znaju

Frku