ZORICA BAJIN-DJUKANOVIC

Zorica Bajin-Djukanović rodjena je u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.

Zbirke poezije: Papirne ptice (1989), Taknuto-maknuto (1994), Tromb (1994), Pazi, ptica (1977), Čarobnjak (1999), Postava (1999), Pismo jednog strašila (2004), Leteća Hana (2007), Kutijica za svica (2010) i zbirke pripovedaka: Merna jedinica za ljubav (2001), Hotel filosof (2003) i Said, kralj suncobrana (2009).

Zastupljena je u antologijama, hrestomatijama, udžbenicima i čitankama. Dela su joj prevodjena na holandski, engleski i rusinski jezik.

Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.

AJFELOVA KULA

Za Svetozara Stojkovića,
1929-1945, negde na Sremskom frontu

Ja sam ovde ostao

da bih sanjao.

Kamen je svuda kamen,

trava je svuda trava,

samo žudnja za domom,

nenadni paradoks,

neće biti zrnce

koje u meni spava.

Kada je stigao poziv

otac je stegao čeljust,

mati je na pragu pala.

Zašto i golobrade,

bez poduke i snage,

pitala je bezglasno

ono što je već znala.

Posle je sve bilo

nevidljivo i tiho,

ponekad bi zaplesale

daleke, titrave sene,

u prahu moje snage

što nikad nije

ni pogledom dotakla

belinu nage žene.

Otac Velizar je

polovinu života

utrošio da nadje

mesto gde sam pao.

Nekad je bio

skoro korak od njega,

a ja mu nisam

nikakav znamen dao.

Moja je soba

ostala zaključana,

na zidu fotografija

u uniformi djaka,

a na stočiću

kula Ajfelova,

skoro završena,

od šperploče i laka.

Velizare, ti si kulak,

nova titula

k’o žuta zvezda

je sjala.

Sve što si stekao

bila je samo varka

i po imanju

gusta tama je pala.

Nadrastao dečaka,

a nisam odrastao,

u tom bezvremenu

zaglavljen do kraja sveta,

sve što sam poneo

na blatno bojno polje,

bio je trag njene haljine,

posut prahom leta.

Svetozar, odluči kum,

umačući mi ime

u svetu vodu nade

i buduće divote,

i otad kroz

snovide prizore,

posmatram svoje

moguće živote.

LETO

Padne kao skupocen krčag,

korak ka punoći,

izdžepari svetlost,

pa klisne,

sve što ostane je naprslina.

Zapali poneko ostrvo,

Skameni u krajolik,

kradljivo, lažljivo,

nagovesti drugu priliku.

Ne javi se,

ne ostavi poruku,

kao zalečena bolest,

kao poslednje kruženje

pre sumraka.

LISTANJE

Listam, listam, listam,

spolja glasom, dahom,

listam mišlju,

listam cvetom misli

koji se raskrili

da za tren pokaže

svoje sablasno lice.

Listam na vodi,

kap, po kap,

listam pod vodom,

mrak, po mrak,

listam u mraku,

list, po list,

listam u šumi,

šum, po šum.

Listam iznutra,

lik, po lik,

listam u odaji,

zid, po zid,

listam u jeziku,

reč, po reč,

listam u reči,

glas, po glas,

listam u glasu,

vlat, po vlat.

Listam, listam, listam,

u snu listam da listam,

san, po san,

prozirnu senku, po senku,

dan, po dan.

NOĆU

Odlaze ljudi iz praznih gradova,

iz praznih notesa, iz praznih sebe,

čekajući da ih sreća

kao sa loza, noktom ogrebe.

Odlaze ljudi praznih pogleda,

prazne nade i praznih reči,

sanjajući da će ih neko

punom rečju jednom izreći.

I dok odlaze, gase prostor,

zatirući žudnu punoću,

osećajući da su živeli

samo u snovima i samo noću.