VESELIN GAJDASEVIC

Веселин Гајдашевић

Рођен сам пре 59 година у селу Тења недалеко Вуковара.
Песме пишем од своје ране младости.До сада сам објавио четири збирке песама а заступљен сам и у три десетак заједничких зборника писане речи.
Сем љубавне и родољубиве поезије, пишем и афоризме, као и сатиричне песме и песме за децу.Објављивао сам у скоро свим нашим познатијим часописима своје поетске и сатиричне прилоге.

Добитник сам многих награда и признања за свој песнички израз,што ми је много помогло да стекнем и звање дежурног и званичног песника популарне забавно-хумористичке емисије Караван Првог програма Радио Београда.

Живим и стварам у Фекетићу,селу у успаваној бачкој равници

УСПОМЕНА ОСАМЉЕНОГ ВИТЛА

Научити нећу на ћутање ствари

И знам да постојим сто година дуго

Себи ће ме вући обичаји стари

И тешко ћу време признавати друго

Јер толиким сјајем сећања ми зраче

Да свако од мене постаје све јаче

Пред оком ми кружи слика што не бледи

Из тишине мили гласак док се чује

У куту где Мајка за разбојем седи

И уморног лица танке жице снује

Док прозорским окном понад њене главе

Предвечерја боје злате се и плаве

Од ње корак даље преслица где дрема

И старо се витло испод лампе злати

Шарени се мачак на починак спрема

Некакву док тачку једним оком прати

А таваном старим минути док цуре

Без бриге и страха мишеви се јуре

На староме банку Отац лулу пуни

Снажан мирис крџе собом док се шири

Мргоде му чело некакви рачуни

Али први дим ће све лако да смири

А чим гану њега веселији знаци

На све нас он осмех са усана баци

Знам да будан сањам јер ничега није

Тек пећ као некад у куту се жари

И знам да до века сат старински бије

Научити нећу на ћутање ствари

Јер чим очи склопим заборав не вреди

Одмах Мајку видим где за витлом седи

***

Цепају нам све метар по метар

Свете Земље будно што се чува

А ми даље каменом на ветар

Који бесни и све јаче дува

Уздамо се у наклоност наде

Док нам сумрак сунцу боје краде

Домаћински ред нам је у кући

И топлина са прага већ зрачи

Али страх нас у двориште ући

Црно псето сав закон где значи

Црно псето са још црњег ланца

Што у сваком од нас гледа странца

И Господу и Светоме Петру

Жалимо се али слабе вајде

Те и даље каменом по ветру

Жалостиве развлачимо гајде

До одјека сурово што јечи

Свестан наше неважеће речи

Кроз прозоре виримо у даљи

Будућности жеље што нам лаже

Док по нашој подвижној медаљи

Рђа неме прашине се слаже

На буњишту где љубави жарке

Преврћемо угасле угарке

Наш министар чувени просветар

Под мишицу празна враћа акта

А ми даље каменом на ветар

Никаквога не стекавши пакта

Са злим леглом отровнице змије

Што сав отров излила још није

Мрак нас губи ко алкохол јетра

Док у души постаје све тешње

Ми каменом даље против ветра

Што удара по нама све бешње

Али неће згаснути наш пламен

Док је нама у рукама камен

ЛАЂА ЗВАНА ПРАВОСЛАВЉЕ

Да је мени на обалу лећи

Пре но сунце у свој сутон зађе

И погледом од милина прећи

Реком којом беле плове лађе

Да посматрам уз осмех и здравље

Белу лађу звану Православље

У сан сваки та лађа ми стиже

Од свих других и лепша и већа

Те већ сама рука ми се диже

И маше јој са обале цвећа

Док из мојих очију не оде

У даљине огледалом воде

Да је мени жељо моја пуста

Срећна срца и погледа ведра

Овлаш макар приљубити уста

Тренут један на та бела једра

На којима у црвеној боји

Написано Православље стоји

Руке своје стално пружам нади

А у соби тридесет и девет

Треће лето љути су ме јади

Приковали за болнички кревет

Где се дружим с ранама све љућим

Место срећан ја кућу да кућим

Да је мени једном још до реке

Зора кад се слатким рујем рађа

Да из траве као свила меке

Белих оних нагледам се лађа

Међу њима оне од свих више

На којој ми Православље пише

Снене очи чежњом ми се росе

Чим зовне ме мирис оне траве

Док доктори лекове ми носе

Још ми нема дијагнозе праве

А знам добро ока пуног сјаја

Од роднога болестан сам краја

Сваке ноћи ко у каквој причи

Осећаји чежње кад ме снађу

На драгу ми слику месец личи

Док светла се гасе у предграђу

И све мислим уз моје узглавље

Плови лађа звана Православље

ИШЧИТАВАЊЕ БРОЈАНИЦЕ

Живот нас што носи појава је чудна

И сваки у њему признаје се ред

Јер никада нада није узалудна

Кише када нема добар је и лед

Важно да се нешто ради и дешава

И почиње тамо где долази крај

Јер и сан понекад живот улепшава

Враћајући свему топлину и сјај

Свако испод себе има неку грану

И пријатно све је човек док је млад

Ко поглед са једне на супротну страну

Сунца када нема добар је и хлад

Важно да се нешто креће и догађа

И наставља корак у трајању свом

Јер и осмех некад сунце наде рађа

Доносећи нама сигурност са њом

У висине љубав наша крила диже

Радости још веће дајући нам знак

И јасно је нама пролеће кад стиже

Звезда када нема добар је и мрак

Важно да се нешто назире и слути

Уз осећај бодри што соколи нас

Јер и тајна некад открива што ћути

Жељени до душе кад допире глас

Свако према неком гаји осећања

Али једном само срцем воли свим

И све када прође изнова се сања

Ватре када нема добар је и дим

Важно да се нешто у животу збива

И његовом стазом свој оставља траг

Јер најлепше ипак у ходу се снива

О вољеном лику који ти је драг