Nataša Stanojević, 16 godina.
Učenica 3. godine Medicinske škole u Kruševcu. Iz Ćićevca.
2011. godine osvojila 1. nagradu na literarnom konkursu Društva Srbije za borbu protiv raka i 1. nagradu na konkursu za najlepsu ljubavnu pesmu galerije Maki iz Kruševca, a 2010. 2. nagrdu. 2010. godine na literarnom konkursu fonda Laza Kostić osvojila 3. nagradu, a 2008. i 2009. 2. nagradu na literarnom konkursu Društva Srbije za borbu protiv raka.
Pise poeziju i kraće priče od svoje dvanaeste godine.
Dopusti
Dopusti mi da u tvoj život udjem,
ne kao suza, k’o bol il’ seta,
već kao pesma jutrom što cveta.
Dopusti mi da ti na uho šapnem,
Ne kao nekom stranom i tuđem,
već kao bliskom i dragom biću,
da volim jutra s tobom što sviću,
Da volim oči kada se jave,
ne neke oči bilo koje,
već one oči, jedine, tvoje,
oči koje u meni bude plave
Nemirne zore. Dopusti mi da kažem
malenom cvetu, ptiću u letu,
da sam najsrećnija na celom svetu.
Nakon svih godina
Koračam pustim ulicama grada,
za mnom se diže oblak prašine...
O rodni grade, ulico moja,
kako me to dočeka, čime?
Šta se to sa tobom dogodilo?
Gde su ti deca, osmesi tvoji
koje ranije ne uspeh da izbrojim?
Gde su svi ti ljudi, te dobre nade?
Ko li ti ih krade?
Znaš da mi sve možeš reći,
moj rodni grade!
Što ti je lice tužno i setno,
zašto nema osmeha tvog?
Vraćam ti se nakon svih godina,
a ti mi sakri prijatelja mog,
druga iz klupe, sreću i radost...
O, rodni grade, gde ti je mladost?..
Tužni su koraci tvoga vetra,
tužni su oblaci prašine...
O, rodni grade, ulico moja,
ko li te je to rastužio, čime?
Davno je bilo
kad je tvoj vetar milovao mi lice,
igrao se sa kosom mojom dugom.
Tada si se družio sa osmesima, srećom,
a danas vidim druguješ s tugom...
Bolno odzvanjaju koraci moji,
godine davne, ne znam im broja...
Budi mi srećan, moj rodni grade,
tad srećna biće i deca tvoja!
Nemirne misli
Krvav trag se razliva po nebu,
dan se gasi lagano..
Krvav trag pliva po vodi
nemirne reke.
Nemirni talasi nemirne reke
diraju duboko u nemirno srce...
Nemirne misli svuda.
Ne žmurim pred gresima nečoveka,
Ne želim da lažem da ne vidim
ono što i slep vidi iz daleka.
Ne želim da sakrijem i da se stidim
nedela tuđih . Kažu mi: '' Ćuti '' .
Neću da ćutim, vikaću na glas,
možda ćeš me, Оče, sa neba čuti,
možda pošalješ spas
nevinim dušama.
Oni ginu. Ginu za otadžbinu, za krst, za žito...
Ginu...
Treba li tako? Zar mladim dušama sveće da palimo?
Zadušnice će uskoro...
Zar mi roditelji decu da žalimo?
Zar njima grobovi? Eh, rumena zoro!
rumena ružo, rumena krvi,
Zar ne treba roditelji da odu prvi?
Zašto je ovako?
Zar mlado žito, pa mladom krvlju prošarano
i večnim snom zauvek uspavano?
Podaj im, Oče, mir. Nek mlade duše
zidaju nebeski hram, ne da ga ruše.
Govore mi: '' Ćuti '' , аl' srce gori
od besa i bola.
Govore mi: '' zaboravi, nema svrhe
sećati se toga '' ,
A dušu mi svaki dan izjeda rana nova.
Neću da zaboravim, otvoriću oči!
Svet nije sav obavijen svilom,
I mnogi greše, smatraju da će proći
sve to s vremenom, ali i dalje sivilom
obojeni su dani, i jutra, i noći.
Neću, ne mogu da zažmurim, da ne gledam.
Oni su moja krv, moja mladost,
a i kad ih pogledam
znam da su oni moja smrt, moj kraj.
Zato govorim sada, otvorite oči,
Umiru mladi, a nisu krivi,
Gasi se život koji tek treba da živi...
Pričaj mi o ljubavi
Pričaj mi o ljubavi danas,
pre nego što zvezde zaigraju po nebu,
pričaj mi o njoj u sumrak,
kad nebo gori u bojama sunca.
Pričaj mi o ljubavi večeras,
nemoj sutra, nemoj prekosutra,
već večeras, kad mesec svoje
zrake prospe po gori I kad se boje
sunca stope u tišinu I mrak.
Pričaj mi o ljubavi večeras,
kad slavuj pesme svoje
počne pevati tiho.
Šapući I ti s njime,
šapuči mi o ljubavi večeras…
No comments:
Post a Comment