GORANA RUZIC

Рођена сам 12.12.1974. године у Новом Бечеју, где сам завршила и основну школу.

Гимназију културолошко-језичког смера сам завршила у Зрењанину,

а 1999. године дипломирала сам на Правном факултету у Новом Саду,

након чега сам завршила мастер студије и тренутно сам на трећој години докторских студија.

Запослена сам као судија за прекршаје у Прекршајном суду у Новом Саду.

Мајка сам десетогодишњег дечака.

Објавила сам збирку песама под називом „Таман негде пред очај“ 2009. године.

***

Нисам јa уопште осетљива,

Ни емотивна, ни рањива,

Ни плачљива, ни сажаљива.

То само тако изгледам.

Можеш да ми радиш шта хоћеш,

Можеш да ми кажеш

Да сам дебела, да сам ружна,

Да сам незрела, да сам чудна,

Потпуно некажњено,

Ја сам нешто небрањено.

Ни љубав не можеш да примиш

Ако се јако браниш.

Или се бар тиме тешим.

Ја сам ти као деца,

Кад ставе руке на очи,

Па мисле да их нико не види

И да им нико не може ништа,

Ето тако и ја.

Нисам баш ни неки верник,

И да не верујеш,

Увек окренем и други образ,

Није то нешто за срамоту.

Бар се тако уверавам годинама.

Мрзим оне њањаве,

Увек сам их и мрзела,

Можда зато што видим

Да у њима мене има, ко то зна.

И ко уопште себе познаје.

Не волим ни оне што плачу,

Сигурно зато што мрзим себе

Кад ми суза крене.

Па кажем себи да плачем од беса.

А можда то и јесте бе,

Јер сви смо ми себични,

Па плачемо што нешто немамо,

Или што нас неко не воли,

Као размажени клинци.

Неке су ствари лакше

Ако се себи прећуте

И нарочито ако се не кажу на глас.

Ни ова песма не сме на глас да се чита.

Нисам је уопште осетљива,

Ни емотивна, ни рањива,

Ни плачљива, ни сажаљива.

То само тако изгледам.