Svetlana Begović, rođena 1982.
Diplomirani ekonomista.
Pisanjem se bavi duži niz godina. Piše prozu, poeziju, romane...
Sarađuje sa nekoliko časopisa u Srbiji. Još uvek nije objavila ni jednu knjigu, ali ima veliku želju.
Živi i radi u Kruševcu.
Gospodarica poroka
Ja sam ta cigareta, taj porok,
što ne da ti mira,
ja sam otrov
koji plovi ti grudima...
Ja sam dim,
što u dušu dira,
ja sam umom tvojim vladar,
o kome gordo pričaš svima...
Ja sam navika, potreba, jaka želja,
koju bi rado poklonio neprijateljima...
Da nestanem, odem, napustim ti telo,
nekom drugom uđem u odelo...
Ono što želiš, neću ti ispuniti,
još dugo ćeš me morati trpeti...
Jer sam tvoja kazna, zabranjena mašta,
da mogu da govorim, rekla bih svašta...
Uš’o si u mene, sa velikom željom,
vrela vatra strasti, oblila ti telo...
Mislio si, sa mnom može lako,
kad sam te zarobila, namrštio si se, i pitao kako...
Ustuknuo si, vrisnuo,
krenuo da bežiš,
kad sam put preprečila,
počeo si da režiš...
Strah i tugu, vidoh ti na licu,
od grohotnog smeha, iskrivih vilicu.
Nemaš gde, moj si dužnik,
do daljnjeg ćeš da mi služiš...
Pogledah ti oči, vidoh suze kaplju,
beše mi krivo, ali ipak ne ispustih sablju...
Verovati mi, može samo naivna duša,
al’ i ona, kad je zavodim, neće da posluša...
Pojavom svojom, sabijam ti um,
a u srcu čujem jednostavno bum...
Oblizujući usne, očekujem da zagrizeš udicu,
kad shvatiš da si ispao budala, promenićeš facu...
Mudrost bi mi rado ukrao,
zlato, novac, za slobodu sve bi dao...
Al’ iz moga kutka, još otići nećeš,
pa ma koliko da mi te je žao...
Svaki greh se plaća,
sve se u životu vraća...
Kad porok uzmeš, nema kajanja,
ostaješ gde si, i nema vraćanja...
Lekciju svako kad-tad nauči,
al’ dok dođe do pouke, grdno se namuči...
Vreme prošlo, isto više ništa nije,
no, poći se mora, bar od neke linije...
Vatrena
Iz vatre stvorena, u njoj oblikovana.
Uz nju proživela i svašta doživela.
Plamenom prisvajala, toplinom obasjavala.
Žarom žarila, druge lako zapalila.
Vatrom se igrala, dimom postizala.
Stihijom dosta stekla, mnogo puta se opekla.
U pepeo se pretvorila, jedna vrata zatvorila.
Al’ jaka je snaga u njoj čučala.
Za tren progledala, novi život sebi dala.
Poletela žuta masa, povikala iz sveg glasa:
„Ponovo sam živa, opet za sve kriva“.
Kao Feniks otporna, žilava i spretna.
Nikad više slaba, ponizna i setna.
Za pravdu u boj kreće, samo na dobro sleće.
Da ugreje srca, nemoćna i ugašena.
Da oživi slobodna, osećanja srećna.
Stroga i oštra, uvek bila ona.
Al’ snage velike, stvorene od jona.
Čelična joj volja, duša i poštenje.
Večiti je borac, i u nju imaj poverenje.
Da sasluša tu je, i da savet da.
Al’ smrtno da rani, to ne ume ta.
A ti s’ njom polako, kreni putem tim.
Ona će uz tebe biti srcem svim!
Vatromet moje duše
Gledam nebo kako se cepa,
pod veličanstvenim sjajem tvojim.
Slutim da već odavno nisam tu,
u tvom srcu.
Bojim se da izustim da mi je žao,
I usne mi zanemeše.
Strepim da se vatromet naših duša,
polako, ali sigurno razdvaja.
Beži u beskraj,
gde moje čarobne moći nemaju uticaja.
Juri u najmračniji kutak,
gde moje oči ne mogu videti
taj raskošni sjaj u milijardu boja.
Te svetlucave iskre,
koje neprestano padaju.
Pokušaću da bar jednu uhvatim.
Pažljivim pokretom,
uvući ću je u srce i sačuvati do kraja života...
Jedino ću tako osetiti tvoje otkucaje u sebi.
Samo ćeš tako zauvek ostati deo mene.
No comments:
Post a Comment