STEVAN MILOSEVIC

Стеван Милошевић рођен 1987. године у Врању.

Основну и средњу школу је завршио у Врању, а ускоро, у свом Врању, завршава студије на Учитељском факултету.

Прве песничке кораке имао је као ђак у основној школи. Његово будуће занимање је одредило правац поези-је коју пише – љубав према деци су му први мотив литерарног стварања.
Поред песама и прича за децу, Стеван записује максиме, пише беседе, религиозне и друге песме.

Члан је Друштва „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ у Врању.

Хоћу да порастем!

Хоћу да порастем!

Да будем одрастао као мој тата

Или бар као мој старији бата

Могу ли порасти ове ноћи из ината?

Не би ме тада терали да спавам раније

Нити да поједем пун тањир бораније

Могао би да гледам цртаће до миле воље

Бити одрастао је много боље.

Нисам ја више плачљива беба!

Спаваћу онда када мени сан треба

Ја сам сада велики школарац

Јао мама ујео ме комарац!

Цвеће

Написане речи мањег од човека

Написане делом злосутним

Написане руком оног који оста заробљен у том делу века

Што духовним видом гледаше мутним

Све оне остају овде.

И музе и кривоклетства

И жар из дубоког проклетства

И пропаст тешка јер не постоји лака

И гавранова крила нејака.

Рупе и гола лобања

Остаци рушевина и изгубљено тело

Све сама кост већа и мања

Постојање које је нечисто биће прождрело.

Одежда дна и јаме

Она што се позива на пакосно име

У њима се нађоше несрећне очи саме

Напоји се душа на неживо виме.

Молитве амбису никуда не иду

Не одају се никаквом стиду

Црвљиву воду је служила Аделина

У тој чаши није било вина.

Рушевина сама у бездану чами

Муке других рушевина слуша

Црна молитва човека мами

Свака патња се на њој куша.

Увенуло модро трње и непрестана страст

Блудна дела и краткотрајна сласт

Убице јеретици лопови и лицемери

Све то ишту уста незасите звери.

Ишту и Три Лика Нетвореног Једног

Он у свом царству не дели на богатог и бедног

Нити издваја оне што приђоше кроз покајање

Уз Њега је наше вечно постојање.

Песме у сокаку

Остани драга да ти напишем још које надање

Да ти опишем наше дане

Зар је мало било таквих даривања?

Тренуци осташе у соби скривања.

Неке песме се шуњају сокацима

Нежни погледи у школи са ђацима

Било где да пођем наиђем на тај траг

Не могу да се не окренем

Па поново напред ка другом трагу кренем.

А те песме што се кроз ноћ шуњају

Неспретно душом изречене

Све оне су у име једне девојке и жене

У име црних праменова једне даме

Сад те песме корачају сокаком саме.

На највишем брду

На пропланку трагања

Наћи ћу неког вештог пастира

Да на заласку сунца све песме одсвира

Небо да сваку од њих кроз фрулу упија

И кад зађе сунце да настави да сија.

Однеће их до малог села крај града Ниша

Свираће небо песме када зароси летња киша

Крај ораница кренуће жетва посађеног времена

Тако је то када се зове душом драга жена.

СРПСКОМ ВОЈСКОВОЂИ КАРАЂОРЂУ

На немирном Балкану

На твом рођењу сунце огњено свану

Тај зрачак ти даде сабљу народа твог

Благослов бејаше на њој који даде Бог.

Спасиоче српског покољења

Душа твоја још живи пуна патриотског хтења

Храбро показа прстом на јаничаре и вазале

Иванковац Мишар и друге битке тебе хвале.

Крстио си свој народ у име слободе

Поробљеној земљи си био чаша јуначке воде

Громким гласом си јуришао на туђина

Понос био у очима сваког Србина.

Хоће ли Карађорђа још бити?

Устај Црни Ђорђе не умемо без тебе слободу пити!

Бројни туђини су сада над нама

Србија без тебе на немилост оста сама.

Куда ће ова земља без имена?

Препустише је улози уморног плена

Што нам однесе са собом свe херојство

Многи Ђорђе заборавише данас и на Свето Тројство.

Заборавише Црни Ђорђе и на заклетве својих предака

Родољубље сада има најмање ђака

Заборавише и на своје сопствене

Устај Карађорђе Србија нам вене.

Подигни опет све српске барјаке

Нека твој глас потресе лешинаре и домаће свраке

Нека одјекне опет твоја кубура

Успавала је многе ова тиха бура

Устај Црни Ђорђе док нас мутни талас не поплави

Устани и са својом жељом за слободом нам се опет јави.

ПЕСМА О МАЛОМ ПСУ

Покрај хладног зида

Испод небеског сивила

Гладни поглед је руке дозивао

Нејака бедра су усамљено цвилела

На усамљеној тузи живела.

Одбачено тело у улици одрицања

Одбачено од руку поверења

Страна су постала лепа стицања

То тело се лако мења.

Тек је добило нешто зуба

Мали су и ситни за доба неразумевања

Стаза његова је блатњава и груба

Сита лажног сажаљевања

Цвилећи пронађе неки пусти врт

Пригрли ли га и помилова само пуста смрт.