SLAVICA TRNOVAC

Slavica Trnovac, pisac u pokušaju, srca punog nemira dok reči po sebi lovi i duše pune mira kad reči svoje vetrom razveje.

Živi i radi u Beogradu

NE

Ne gledaj me tako. Neću tvoje neću da menjam za moje hoću.

Hoću moje NE! Prkosno i radoznalo!

NEzgodna i inatna !

NEsklopiva i razdeljena!

NEukrotiva i lepršava!

NEdokučiva i provokativna!

NEozbilja i nasmejana!

NE podiži mi kosu,volim da je vetar miluje…

NE ispravljaj mi kovrdže,misli krijem u njima...

NE spuštaj mi trepevice,hoću u nebo da gledam...

NE penji me na štikle,rešila sam brzo da trčim...

NE oblači me u suknjice, kad se ne plašim velikih koraka…

NE boji me…NE volim,neću…Dan mi boje navlači,svako jutro ih kroz prozor unese.

NE sklanjaj me kad hoću po ivici da hodam...

NE štiti me,rukom sam već zamahnula...

NE ućutkuj me ,pevam,neću da plačem...

NE zakopčavaj me,kad sam rešila dušu da poklonim...

NE pakuj me,nemaš mašnu za tu kutiju...

NE krpi me svojim ubeđenjima !

NE sastavljaj me svojim predrasudama!

NE pravi me ozbiljnom, igram se ...

Misliš da me znaš, ma NE znaš, NE umeš, NE čuješ, NE vidiš…

NE tumači me, izgubićeš se. Magloviti su to putevi. Nemaš ti hrabrosti za njih.

NE možeš vetar ukrotiti.

Dunuću i razneću ti misli, izmešati korake, pobrkati dane i noći.

Vetar traži rame…Rame za zavetrinu…da ispod njega tihuje, da pod njim odahne…da veruje…

NE kroti me,ne menjaj me kad sebe ne umeš da promeniš...

I pitam se

Reči sam svoje sejala svuda,vetru puštala da ih nosi i verno čekala da se vrate.

A prošlo bi, prošlo dosta dok okrnjane, umorne i izbledele u moj zagrljaj dolete...Same...

Jednom su donele tebe...

Gluvih ušiju, slepih trepavica, izguljena večnom uzaludnošću htedoh da pobegnem...

Ćutim,a ti vidiš... vidiš me...

Boje i slike prosula... a ti čuješ...čuješ me...

I pitam se... Da li smo rasli za nešto, za nekog , ili smo sejani već...

Da li su reči moje samnom rasle ili zasejane u meni... za tebe...

Da li si rastao ili već nikao sa koricama za priče moje...

Jer sa lakoćom sam reči svoje svuda slala ,ali su se one sa mukom odasvud vraćale...

Sve dok ih ti nisi pokupio, košulju napunio i meni ih vratio...lakše nego ikad...

I osećam stojiš tu i reči moje oko glave nosiš ,kao krunu.

I ćutim te dok pričaš, priče moje još nenapisane...

I pitam se...Da li smo rasli jedno za drugo , ili smo zasejani ZAJEDNO?

Nesposobni

Mi...invalidi stvarnosti.

Mi...nesposobni za stvarnost.

Nesposobni bez naših malih zabluda, prevara,bez naše mašte.

Mi koji ne možemo da slušamo jecaje stvarnosti, pa ih ućutkujemo šuštanjem lišća, lepetom krila, hukom vode.

Mi koji ne možemo bez naših magli, oblaka, sutona, vetrova...

Mi koji ne možemo bez naših boja...Vučemo ih svuda sa sobom, vire nam iz košulja, kriju se ispod kose, kotrljaju oko nogu...

I svaki put ih drugačije prospemo, izmešamo i razlijemo.

Mi koji preziremo kiše satkane od svakodnevnice i mi sposobni da od takvih kiša napravimo najlepše vitraže i akvarele.

Mi sposobni za neverovatne skokove, okrete, begove od te stvarnosti...

Mi sposobni da tugu čujemo, da nadu izmamimo, da radost razvejemo, da vam se u snove uselimo i pod trepavice uvučemo.

Mi koji imamo bezbroj osmeha , uvek drugačijih, uvek lepših i posebnih.

Mi sposobni da svako crno pretvorimo u belo i da tako stvorene bele dane bojimo posebnim bojama.

Bojama jednopolnim, začetim bez stvarnosti, izleglim iz mašte.

A crno je ispod crno i čeka i vreba...

I mi mu ne damo našu stvarnost od nas stvorenu.

Bez nas bi dani bili bezbojni, nemi, isti...

Ne budite nas...Ne zovite nas nazad...

Nemojte da nas razumete,nemojte...

Pesma

Nisi pesma da te sricem napamet

i dobijem aplauz...ma, aplauz kao neki ,

jer nisam napamet naucio i naglasio najlepsi... deo njen,

pa se pitam zasto i pomislih te stvarati...a tad i recitovati.

Nisi pesma, da me pitaju

kako si mi pala na pamet

i hoce li jos takvih biti.

Ti si…

To ne sme u pesmu.jer pesma to ne bi bila...

pa ti...ti bi...moja bila...

Ti si

I ono što nisi

Čedna, a žudna

U snovima... razuzdana

Kao osvit dana

U željama... zauzdana

Boliš kao rana

Nežna, tiha

Kao reči iz stiha

A opet, poput oluje

Srce poleti

A sve odboluje

Jer ti si

I ono što nisi

Obična i neobična

Nečija

Ničija .

A svoja lična