Kristina Ivšić
Otvorila oči svetu 1984. godine u Ljubljani, Slovenija. Detinjstvo provodi u malom gradu na severu Srbije. Voli da istražuje, pleše, piše, peva, saznaje, uči jezike i da provodi vreme sa prijateljima. Uživa u prirodi, smehu i ukusnoj hrani. Veruje da svako može da doprinese da Zemlja bude bolje mesto. Trenutno živi i radi u Novom Sadu, Srbija.
She opened her eyes to the world in 1984 in Ljubljana, Slovenia. She spent her childhood in a little town on the north of Serbia. She likes to research, dance, write, sing, find out things, learn languages and hang around with friends. She enjoys nature, laughter and delicious food. She believes that everyone can contribute to make the Earth a better place. She currently lives and works in Novi Sad, Serbia.
Ispod tuje
…kao voda ležiš zatrpan hiljadama tona kamenja i stena...
Zbog njega bih uspela ono što niko drugi nije.
Zbog njega pretvaram strah i samoću u igru i volju.
Zbog njega slušam kako krv teče kroz moje telo i brojim otkucaje srca.
Zbog njega bih kopala rukama vreo pustinjski pesak, ne bi li našla zrno koje nedostaje...
Zbog njega sam nemirna kao dete i nestalna kao vreme...
Zbog njega sanjam plave snove i volim da volim.
Zbog njega se smejem vrtlogu sušenog lišća i poljskim leptirima.
Zbog njega namigujem noću zvezdama na modrom nebu.
Zbog njega plešem sa duhovima, nevidljivim nitima koje nas povezuju.
Zbog njega vodim ljubav sa hladnim morem i toplim dunavskim vetrom.
Zbog njega čujem kako zrikavci zriču leto.
Zbog njega mogu da tečem kao reka drugacija iz dana u dan.
Ponovo.
Zbog mene je bio... Zbog njega ću biti...
Kosmičko putovanje kad smo bili mali
Kažu da …
Oni koji ostaju, postali su stari.
Ti i ja, otišli smo dalje. Daleko.
S ponosom gledamo dole.
Prsti nam dodiruju oblake.
Sunce nam sija kroz kožu.
Gledam kako trag prašine vučemo za sobom u nebo.
Gledaš kako se smešim detinjim osmehom na jesenje krošnje drveda.
Kažu da...
Ono što vredi, ne vidiš.
Idemo još dalje.
Potpuno smo sami. Ti i ja.
Kao dve planete koje prostor ne deli.
Osećam topao dodir tvojih dlanova na mojim hladnim obrazima.
Srećan si što pada mrak i pratiš pažljivo kako se svetla polako pale na Zemlji.
Uživaš u tome.
Kažu da...
Kad prođe, lepo kratko traje.
Mrak je potpuno.
Bezprostorni i bezvremeni smo. Ti i ja.
Snovi nam nestaju u tami.
Zajedno rastapamo strahove i nade. Jutarnje nevoljno buđenje i poljupce za laku noć.
Sklanjamo stvari sa police. Ja svoje lutke, a ti autić od lego kockica.
Ništa nam više ne treba. Otišli smo daleko već.
More
I dok se igraš tako sa mojom kožom pod prstima...
Tražiš reci, vučes pogled ka nebu ispreplitanom vezom belih galebova...
Misao neke školjke sa biserom o tamnim dubinama
i tajnama koje kriju.
Ne pijem vruću tursku kafu.
Ja sam led zarobljen u kapljici slanog Jadranskog mora.
Čini se da dan pun čini leži na popodnevnom suncu.
Želim ga čitavim telom.
Oko mene planine trče i plešu neki letnji san.
Niko me ne budi.
Tiho. More šušti.
Negde sam tamo.
I ljubav je tamo gde sam.
Živim.
Vesti u ponoć
O nesrećama, o ratovima,
O gladi, o porezima,
O miru, o pasošima,
O kaznama, o tučama,
O pobedama, o porazima,
O vremenskim nepogodama…
Oni pišu. Čitaju. Viču.
Pitam se…Dokle tako?
Otvori prozor.
Pogledaj nebo kako raste.
Namigni zvezdama.
Ono što postoji u tebi,
Postoji i u meni.
No comments:
Post a Comment