DRAGAN NEDIMOVIC

Dragan Nedimović

Rođen 1950. u Beogradu.

Pesme su mu objavljivane u književnim i dnevnim novinama, kao i u raznim zbornicima poezije. Neke od pesama su sedamdesetih godina prošlog veka i muzički obrađene (izvođači YU grupa, Disciplina kičme, Grupa Rok, Generacija bez budućnosti, Dušan Prelević, Nenad Stekić..., kompozitori Gabor Lenđel, Dragi Jelić, Zoran Simjanović, Bora Đorđević...).

Živi i radi u Beogradu.

Prodaja

Odrekli su se svega i svih osim sopstvenog i sebe.

Ni ne trepnuvši.

Revolucija na prodaju!

Navali svetski narode!

Još malo, pa nestalo!

Skoro sveža revolucija, malo zaudara, ali još mrda!

Prodali su je brzo i lako

kao što se i prodaje sve ono što je tuđe,

jer koliko god da uzmeš, zaradio si.

Prodali su da bi nama bilo bolje

(čuj sranja od parole!) i hvalili su se time

udarajući se svakodnevno u kržljave grudi

u kojima nije kucalo srce, već računaljka.

Prodali su tu našu revoluciju u kojoj su padale

zgrade, policijski automobili, maske,

snovi o večnosti i glave.

Prodali su je i nisu mnogo pitali koliko se za nju nudi.

Osim kada su se cenkali oko svog dela.

I kada im možda zagusti,

ponovo će se odreći svega i svih osim sopstvenog i sebe.

Otploviće bezbrižno na svojim jahtama

niz ovu reku govana koju su tako udarnički pravili,

a nama, prosvetljenim, nikakva revolucija više neće padati na pamet.

Uostalom, neće se ni imati zbog čega.

Moja zemlja ionako više neće biti moja.

Nismo govnarima zavrnuli šiju kad je bilo vreme

i tako nam i treba.

Mada, možda još ima taman toliko vremena.

Moj kume

Da li misliš,

moj kume,

da tvoje note

i moje reči

mogu da promene svet?

Ili bar blisku nam okolinu?

Teško.

Mnogo su zasrali.

Ali u inat im,

note i reči naše traju

i svi ti zaserevači,

što se mene tiče,

treba dobro da operu usta

i sočno nas poljube u dupe.

Uzgred,

ne znam, moj kume,

šta ćeš ti da uradiš,

ali ja ću gledati da se,

ako dođe do tog ljubljenja,

pre toga ne zaperem.

Mnogo su zasrali,

pa je red da im se bar malo vrati.

Volim Ameriku

Još uvek volim Ameriku.

Volim je zbog

Vudija Gatrija

Boba Dilena,

Pita Sigera,

i Xoan Baez.

Volim Ameriku zbog doktora Kinga.

Volim je zbog

Xesija Ovensa,

Andrea Agasija,

Mohameda Alija

i Harlem Globtrotersa.

Volim je zbog Bika Koji Sedi.

Volim Ameriku zbog

Xona Keruaka,

Alena Ginzberga,

Čarlsa Bukovskog

i Lengstona Hjuza.

Volim Ameriku zbog Garija Kupera.

Volim Ameriku zbog

delte Misisipija,

Nijagarinih vodopada

Grinič Vilixa

i Čelsi hotela.

Volim je zbog Paje Patka, Šilje i Plutona.

I ni jedan idiot iz Bele kuće,

ludak iz Pentagona,

paranoik iz Lenglija,

kriminalac iz Vol Strita

ili ubica ispred “Dakote”

ne može tu ljubav da raskine.

Koliko god ta bagra bila zlobna i uporna

u svojim pokušajima da mi ogade Ameriku

i koliko god njihovi zločini bili veliki,

što se mene tiče,

svi oni će, ipak, zauvek ostati bezimeni.

We Shall Overcome

Jednog jutra su krenuli u svoj marš.

Išli su putevima sa svih strana prema Vašingtonu

i pevali te šezdesettreće We shall overcome.

Lokalna policija se useravala od straha,

FBI je bio u panici,

CIA nije imala pojma o čemu se radi,

zasedao je Savet za nacionalnu bezbednost,

a oni su išli prema Vašingtonu

sve do Memorijalnog centra Abraham Linkoln

i pevali We shall overcome

tražeći svoja građanska prava, slobodu i jednakost.

Bilo je to daleko od nas,

u tuđoj zemlji i tuđem gradu,

ali, imali smo one buntovničke godine,

mislili da razumemo o čemu se radi

i bili smo ponosni što živimo u tom vremenu.

Prošlo je pola veka od tada,

isto toliko smo stariji

i svašta nam se dogodilo.

Lepog i dobrog najmanje.

Nešto se mislim da možda ne bi bilo loše

da i mi danas malo zapevamo,

da se posle toliko godina na jednoj ulici,

na jednoj od naših ulica čuje We shall overcome?

Da zapevamo i tražimo samo jednu stavar.

Pravo na život.

Ljudski život.

Da li bi se ova naša policija malo utronjala,

da li bi se BIA uzmuvala,

da li bi se po hodnicima raznoraznih ustanova

sudarali uspaničeni izabrani predstavnici

slušajući pesmu i gledajući nas?

Samo da ne pogrešimo kao oni pre pedeset godina,

pa da samo pevamo držeći se za ruke

koje su podignute visoko u vazduh

i da se njišemo u ritmu prelepe pesme.

Nema ovde mesta romantici,

već produžimo ruke govnenim motkama,

pa na posao.

I sve uz pesmu We shall overcome.

Za starije koji su još živi da se sete

i za mlade da osete.