VELJKO LADJEVAC

Veljko Ladjevac, rodjen 1978. u Požegi.
Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Piše pesme i trenutno priprema svoju prvu zbirku. Član je književnog udruženja Razvigor iz Požege. Objavio je nekoliko pesama u časopisu Svitak, koji izdaje isto udruženje, kao i u časopisu Užička nedelja.
Zastupljen u antologiji zavičajnih pesnika Mera sviju stvari. Prikaz njegove poezije predstavio je Milijan Despotović u svom delu Rasvetljavanja (Svitak, 2010. str. 71-74).

Živi i radi u Požegi

Дуги прсти

Немам хладнокрвност ни вештину лопова

а упорно сањам како ти нешто крадем.

У животу сам само књиге отимао без гриже савести.

Једном сам шчепао, чини ми се, Хармса.

Погледала ме је и прекорно и благо

и прошапутала: „Узми...“

Онда је наставила да слаже наслове

по полици са ознаком Руска књижевност.

Да ли би и ти тако, да ме затекнеш

док ти завлачим руке у груди

и нежно отуда вадим срце

шапнула: „Узми“

и наставила да слажеш

коцкице свог живота?

Да ли би, после свега,

викнула:“Лопов!“

Или би, гризући усну,

сведоцима рекла како је то била

само безначајна ситница из твог џепа?

Често сањам како ти нешто крадем

и остављам отиске, да ме лакше нађеш.

Сањам и помиловања која добијам

за своје лоповске навике.

Откуд сад правда?

Усред хаоса

копилета грозне експлозије

од које нам још звони у ушима

усред света

посмрчета хаоса

пошто је небо кликером побило господаре

јер сами нисмо могли да им дохватимо вратове

са дрвећа

пошто смо подигли главе изашли из шуме

и онда се заједно гостили

и међусобно клали вековима

вукући једни друге на дно романтичног понора

пошто нам је Дарвин шапнуо да смо само мајмуни плаве крви

а Фројд да је мајмуном мајмун побегао из кавеза

пошто је све прошло

ти и ја

два пријатеља

два брата

две гњиде на софистицираном нивоу превентивне адаптације

два победника из смртоносног окршаја

сулудо амбициозних подофицира

у утробама наших мајки

седимо на тераси хотела Балкан

која после каљавих киша

поново тоне у муљ масовне гробнице

(прича се да управа уопште нема дозволу за изградњу)

седимо и пијемо неко средство против инхибиција

отето локалном сељаку

пијемо и оговарамо општински суд

у коме нема довољно правде

Персонал у орбити око нашег стола

Још који круг и почећемо да схватамо себе озбиљно

Malo mesta molim!

Da li bi ste pošli u borbu za kapetanom koji odlazi na časove baleta?
Da li bi ste pristali da vas operiše hirurg koji ponekad plače bez razloga?
Da li biste uživali u letu ako bi pilot bio mizantrop?
A u vožnji sa taksistom kome se tresu ruke kad je trezan?
Da li bi ste voleli da vas služi konobar koji voli insekte i nikad ne bi remetio vecni mir muve u vašoj supi?
Da li biste poverovali u priču o večnoj sreći svešteniku koji lepi po sebi pijavice?


A evo,
među nama,
šta se još dešava:

Jedan što crta gurnuo babu niz stepenice.
Jedan sto piše potukao se u sred emisije.
Jedan što komponuje kastrirao se.
A jedan što pravi čuda od gline osuđen zbog sodomije.
A jedan što vadi ženske figure iz kamena služio kao patos u kafani.
Jedan što je pisao dečije pesme pucao sebi u usta iz puske.
Jedan orguljaš hteo da zapali crkvu.
A jedan glumac hteo sebe da zapali.
A drugi glumac previše voleo decu.

A svi koračaju za njima, jedan za drugim.


Zasto su neki ljudi tako dobri, čak i kad nisu dobri uopšte?

Lako je njima

Slepi uvek znaju gde idu.
To znam sasvim pouzdano,

zbog prirode svog posla.

Ja prevodim slepe preko ulice, na raskrsnici 33.
Oni imaju hladne ruke i odsutne misli

ali uvek znaju gde idu.
Nikad ne stoje na drugoj strani

tražeći putokaze i čekajući povoljan vetar.

Ne osluškuju i ne kuckaju štapom levo i desno

da bi odlučili šta im je činiti.
Ne, to čine kupci lubenica,

ali slepi znaju gde idu!
Kažu hvala i nastave dalje ne okrećući se.

Slepi znaju gde idu i ja sam ljubomoran na slepe.

Odlaze tamo gde žele sigurnim korakom

a ja se vraćam natrag
i ponovo ću zebru imati za večeru.

Ali, njima je lako.

Takvi su rođeni, slepi.

To im je u krvi, da znaju gde idu.

KONOBAROV KOŠMAR

Jezik simbola je, recimo, jezik plitkih i dubokih čaša.

A ja sam jedan brbljivac, recimo.

Stojim uz himne tri države, klečao sam ispred dve žene, pa zašto da ostanem na jednom piću?

Nekad sam imao zavičaj i život u njemu.

Život sam oterao u šumu kao psa koji je gostima nosio obuću.

Zavičaj brišem sunđerom sa dosta alkohola.

Jer, u tom kraju bi se, svakoga dana zapalila po jedna kuća zato što bi u njoj izgoreo jedan čovek.

Možes li da zamisliš mesto sa par hiljada duša, u kome se svakoga dana jedna od njih pretvara u pepeo?

Speleolog je hteo da ostane, čak je posadio i povrće iza kuće.

Ali, razboleo se. Disao je kao da je progutao plastičnu kesu.

"Kod vas je lepo", reče, "ali prašina je užasna. Gori je samo Kalahari…"

"Eh, dragi prijatelju, to što stresaš sa nogavica i što ti upada u oči,

to nije prašina,

već su to nečiji snovi!"

Nije shvatio. Ni ti ne znaš o čemu govorim?

Jesi li učio u školi kako čovek može da plane ako mu krv postane suviše gorka?

Nisi?

Udžbenici su sve lošiji...

Večeras sam novorođenče kome menjaju pelene, a sutra ću već praviti kuću od blata i ženu od sluzavih snova.

Dići cu zidove, izabraću zavese i zvonce za velika, bela vrata.

Zavese u boji njene kose, zidove u boji očiju.

I neko obično zvonce, da zvoni.

Ako sve propadne, naći cu za sebe rasklimani kišobran.

Biće to kućica za puža koja može da se rasklopi i sklopi.