Miljan Milanović, rođen 18.10.1982. u Zaječaru.
Bluzira u Nishvillu i sanja da zaplovi svojim brodićem Mediteranom. Piše iz čistog nagona. Trudi se da ne živi svoje priče, ali one žive njega. Svira bluz na jedanaestom spratu u bezimenom bendu i škripi već pregažene tekstove.
Oženjen je prozom i svake subote je vara u strastvenoj preljubi sa poezijom.
Objavio je roman “Homo ludens”, zbirku R’n’R priča “Bending” i izbor pesama „Buddha blues i dvanaestotaktni smisao života”, u antologiji mladih pesnika Niša „Tortu kroz prozor“.
Izvijanje
Ĉitam vesti sa rolne toalet papira.
Politika je proglašena narodnim herojem.
Po preporuci psihologa
bavim se humanitarnim radom.
Delim hotdog sa senfom
ratnim vojnim invalidima koji štrajkuju glađu.
Građanska dužnost je da svadbenu tortu
bacim kroz prozor.
Moj obraz je stvar obožavanja
impotentnom berberinu
za dvesta pedeset dinara.
Radniĉka klasa je mesecima
na neplaćenom odmoru.
Domaći zadatak mi je da
kajganom nahranim gazdariĉine pudle.
Šinteri su prohujali krajem.
Ostali su samo pseći povoci.
Kupus sa rebarcima
Ne pišem ljubavne pesme jer su dosadne.
Jebiga, volim samo burek s mesom.
Matori pljuje na trotoar dok mi drži ĉas
oĉuvanja tradicije.
Ko će duže da izdrži dok se gledamo u oĉi.
Odlaziš na pijacu po luk, a uporno kupuješ jagode.
To je provaljen fazon.
Mrzim tipove koji priĉaju na mob u GSP-u,
da bi skratili vreme.
Mraz stego brisaĉe,
a ja vozim nakrivljen autobus, pun domaćica,
u kineski tržni centar.
Kasnim već petnaest godina
i prelećem preko rupe.
Ćerkica mi je krenula u školu...
Starija sestra je velika kurva,
a sve naše devojĉice uĉi kako se ĉuva nevinost.
Evropa je država sa one strane Atlantika
gde možeš stići autom preko mosta.
Pun sam holesterola.
Komšija mi šalje dimne signale iz svog dvorišta,
dok roštilja sa zetom na dan Svetog Nikole.
Gorko mi je i kad grlim unuke.
I dok jedem snajkino slatko od kupine.
I kad pljunem na trotoar, u Ĉikagu,
dok držim ĉas oĉuvanja tradicije.
Gorko mi je, a jebaĉina u susednom stanu
godinama ne prestaje.
Duša čoveka
Moj drug je oficir.
Njegov san je da postane general.
Rukujemo se pred let u Lisabon.
Ja nikada neću biti heroj,
a on nikada neće
pišati u parku Monsanto
i opijati se uz fado.
Hobi
Kad više ni decu nisam mogao
niĉemu novom da nauĉim
isplanirao sam savršeno samoubistvo
a onda su me umorni pokajnici vrbovali
da im držim kurs o eutanaziji
Reggae za mog burazera
da li možeš da priznaš
da džoint nije onakav
kakvog su ti ga dedovi zavili?
da li možeš da priznaš
da džoint ne radi
onako kako su ti očevi pričali?
da li možeš da okriviš sebe
što svojoj deci
ostavljaš samo šatove?
No comments:
Post a Comment