BILJANA MARINKOVIC

Biljana Marinković a.k.a. billyjane

rođena 10.05.1981 u Drvaru. Završila studije filozofije.
Pesme uglavnom čita, poneku i napiše, nema volje ni živaca da pokuša da objavljuje, ionako ima gomilu drugih gluposti kojima se zamajava kao što su šivenje, blogovanje, fotografisanje i uzdisanje. Svidela joj se ideja neposredne konzumacije koju inače voli da praktikuje tako da se prvi put ikad prijavila na neki konkurs.

HEROI(NA)MA NAŠEG DOBA

uprtih ociju u nepoznato nista

gubitnici

veciti tragaci

za nedostiznim elisijumom

tonu sve dublje

lete za trenutak

a padaju

citavu vecnost

IZLAZAK

mrzim da odlazim ovako

krisom od uhoda

umorna

mamurna

ispraznjena

neispavana

ali idem

ne osvrcem se

zatvaram vrata

i izlazim

prelazim ulicu

ulazim u drugi svet

svet lazan

ali neizbezan

POEZIS

ja sam drvo na bregu

vetar koji si ti

miluje moje grane umorne

korenje moje duboko ponire

vode zedno

drvo place zajedno s kisom

dolazis mi kao spas

zajedno starimo

vetar koji si ti

a drvo koje bi zeleo biti

i ja koja sam drvo

a vetar volela bih

SONG

postojis li

ili sam te samo sanjala

ususkana mastom

perjanih jastuka

pokrivena nocima

prijateljima nasih

putovanja dugih usamljenih

predelima pustim neprohodnih

i nocima i jutrima budnima

hvala na tragovima tvojim

izmisljenim senima

tamnim tek naslucenim

pred san u kome

obitavam

slobodno plesuci

sa osmehom te cekajuci...

dodji,da sanjamo zajedno

NA RECI

Na reci, opet

Okrećemo novi list

ka Suncu

Svetlosti Dana

ove nove noći

noćima,u pohode

napuštajuci zaspale duhove

odlazimo u novu priču

zajedno sa Lunom

novi su to putevi

nepoznati i nepriznati....

***

Zalazak uz Subu

sereira peva umilno

ljudi prolaze

nesvesni svoje prolaznosti

Reka je večna

ona opstaje,nezavisna

od nas, prolazi

kroz nas

kao i Vreme

ni njega više nema

iščezlo je negde

u ovaj Sumrak

i Bogova i ljudi

samo Pesnik i Reka

vode ljubav

***

I drveće plače sa Suncem

izgubljeni ljudi traze

Izgubljene identitete

na obali

smeh u ušima

odzvanja škripa kocnica

na pola metra od mene...

a u daljini

prolaze,dolaze i odlaze

neka tamo deca i ljudi

i dalje nesvesni svoje besvesti

čekaju da im neko

kaže da..

treba da...

odrastu

i pogledaju reku

da Vide bar

jednom u životu

kako je sve jedno te isto

Poezija i Reka

jedine,dve a iste

svačije i ničije...

***

možda ce jos jedan list

ostati neispisan do kraja

ali njegova belina

ostace prošarana

mrežom pojmova, emocija i iluzija

i niko nikada neće saznati

koliko Veliku Tajnu

krije ova Reka

tako bezazlena i mirna

tiha i uspavana

nedaleko odavde

blista njen sjaj

u tami ove noći

koja ne dolazi

tek tako...

da nas odnese

u još jednu avanturu

jer život nije Tajna

za onog ko zna da čita

Znakove Pored Puta

pogled u(z) reku

govori više od hiljada reči

felicidad i tristeza

samo ''put navise i naniže jesu isti''

reče jednom jedan mudrac

***

i misli same teku

kao reka

i uvek se vraćaju

drugačije a iste

nove,a ipak tako

stare,poznate i priznate

kao nešto

u čemu uvek možeš

da nađeš utehu

i Sreća tamo pre-biva

i Jeste Ono Sada

Svojeglavo i Autonomno

tvoje ili bilo čije

Mišljenje je Isto